Page 61 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Tvrdoglavo i mudro, kao mazga, uvek ste bili tumači pučine. I mnogi silnik koji je hteo

da bude dobar s narodom, upregao bi pred svoje hate još – po jedno magare, po jednog
slavnog mudraca. A ja, vi slavni mudraci, zatražih eto da najzad zbacite sa sebe sasvim

lavovsku kožu! Da zbacite šarenu kožu grabljive zveri, i kandže onoga koji ispituje, traži,
osvaja! O, tek kad biste skrhali svoju volju da poštujete, i da budete poštovani, tek tada

bih poverovao vašem »istinoljublju«. Istinu ljubi za mene onaj koji ide u bezbožne

pustinje, i koji je skrhao u sebi srce koje poštuje, i hoće da bude poštovano. Na žutome
pesku, i preplanuo od sunca, pogleda on, doduše žedno, na plodna polja sa bistrim

vrelima, gde se u gustom granju živi stvorovi odmaraju. Ali, njegova žeđ nije u stanju da
ga nagovori da i on bude kao i oni koji uživaju: jer gde su oaze tu ima i službe lažnim

bogovima. Gladna, silovita, usamljena, bezbožna: takva želi da je, volja lavovska.

Nepodložna sreći slugu, isceljena od bogova i od obožavanja, neustrašiva a strašna,
velika, i usamljena: takva je volja u ljubitelja istine. Oduvek su u pustinji živeli oni što

ljube istinu slobodni duhovi, kao gospodari pustinje; a u gradovima žive dobro uhranjeni,
slavni mudraci, marva za zapregu. Jer oni večno vuku, kao mazge – kola pučine! Ja se

zbog toga na njih ne ljutim: ali su oni za me uvek samo služinčad i zaprega, ma kake da
su im kajasi zlatom optočeni. Često su bili dobre sluge, i isplaćivalo se držati ih. Jer evo

šta kaže vrlina: »ako moraš biti slugom a ti gledaj da poslužiš onom koji će najviše koristi

imati od tebe! »Duh i vrlina u tvoga gospodara, treba da raste zato što mu služiš: pa ćeš
rasti i ti naporedo sa njegovim duhom, i njegovom vrlinom.« I zaista vam kažem, vi

slavni mudraci! vi služitelji pučine! I vi sami rasli ste naporedo sa duhom i vrlinom
pučine – i ona je rasla u vama! To kažem vama na slavu! Pa ipak vi za mene ostajete puk

i u vašim vrlinama, pučina sa glupim očima, – pučina koja ne zna šta je to duh! Duh je
život koji sam zadaje rane životu: u rođenom bolu stiče sebi sve više znanja, – da li ste vi

to već znali? I evo u čemu je sreća za duh: da bude miropomazan, i suzama posvećen za

žrtvu, – da li ste vi to već znali? Još i slepilo slepca, i njegovo traženje i pipanje, treba da
govori o silini sunca u koje je gledao, – da li ste vi to već znali? Stenjem neka nauči zidati

onaj koji ide za saznanjem! Nije dosta da duh ume samo pomerati stene, – da li ste vi to

već znali? Vi ste videli samo iskre duha: ali vi ne vidite njega kao nakovanj, i ne vidite
svirepost njegova čekića! Zaista vam kažem, vi ne poznajete oholost duha! Ali biste

manje još mogli podneti skromnost njegovu, kad bi jedared progovorila! I još se nikada