Page 59 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

nadaćemo divlju dreku!« Propovednici jednakosti, tiranska izbezumljenost nemoći vapije

iz vas za »pravdoljubljem«: potajna vaša pohlepnost za tiranijom htela bi da se umota
tako u reči vrline! Ustojana sujeta, uzdržavana zavist, možda sujeta i zavist vaših otaca,

bije iz vas kao oganj i kao bezumlje osvete. Što je u ocu ćutalo, progovara u sinu; i našao
sam često da je sin otkrivena tajna oca svog. Izgledaju oduševljeni: ali u njima nije

usplamtelo srce, – nego osveta. A kad postanu uljudni i hladni, oni nisu to po duhu svom

nego iz zavisti. Njihova surevnjivost povešće ih i na staze mislilačke; ali ih izdaje ta
njihova surevnjivost uvek će otići predaleko, i, premoreni, moraće da legnu i da otpočinu,

naposletku, ma i posred snega. Iz svake njihove tužbe odjekuje pakost, u svakoj njihovoj
pohvali ima usiljenog vajkanja, a biti sudijom to je za njih blaženstvo. Poslušajte me,

prijatelji moji: ne imajte mnogo vere u one u kojih je snažan nagon za kažnjavanjem! To

su ljudi lošeg soja i kolena; iz očiju im viri dželat i uhoda. Ne imajte vere u one koji
mnogo zbore o svome pravdoljublju! Zaista vam kažem, nije jedino med što nedostaje

njihovim dušama. A kad čujete kako se sami nazivaju »dobri i pravedni«, ne smećite s
uma da im nedostaje samo vlast pa da budu fariseji! Dragi prijatelji, neću da me krivo

razumete, i zamenjujete drugim. Ima ih koji propovedaju moj nauk o životu, ali su ujedno
i propovednici pravdoljublja, i otrovnih pauka. To što oni govore za volju života, i ako na

svome leglu sede okrenuti od života, to je zato što hoće time da nanesu kvara, i zadadu

bola. Hoće da zadadu bola onima u čijim je rukama danas vlast, jer ti još ponajradije
slušaju propoved o smrti. Da nije tako, ne bi takav nauk propovedali otrovni pauci: jer

baš oni bili su nekad najveći opadači sveta, i spaljivači jeretika. Neću da me krivo
razumete, i zamenjujete ovim propovednicima jednakosti. Jer meni pravdoljublje kaže:

»ljudi nisu jednaki«. I oni neće to ni biti! Zar bi vredela što ljubav moja prema natčoveku
kad bih drukčije govorio: Preko tisuću mostova i prelaza neka se guraju oni prema

budućnosti, i neka sve više borbe i nejednakost dođe među njih: to da kažem uči me moja

velika ljubav! Neka bi postali pronalazači likova i sablasti u svom neprijateljstvu, i neka
bi sa tim svojim likovima i sablastima među sobom bili još i najviši boj! Dobro i zlo, i

bogatstvo i sirotinja, i veliko i malo, i sva ostala imena kojima se označavaju vrednosti:

sve to treba da postane oružjem, i zvonkim znanjem da se život uvek iznova ima sam da
savlada! Život sam iz sebe hoće da se nazida u visinu, na stubove, i na stepene: hoće da

ima izgled preko širokih vidika, sve do u blaženstva lepote, – zato mu treba visine! I, sa