Page 57 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

prislone uz vatru; i sam duh uzavri, i zadimi, kad ološ pride k vatri. Sladunjav, i gnjil,

postaje plod u njihovoj ruci: a pogledom svojim obaraju voćku, i stresaju lišće s nje.
Mnogi koji su okrenuli od života, okrenuli su se samo zbog ološa: nisu hteli da dele

kladenac, i plamen, i plod, s ološem. I mnogi koji su otišli u pustinju, i trpeli žeđ skupa sa
divljim zverima, nisu nipošto hteli da sede oko česme zajedno sa prljavim mazgarima. I

mnogi koji su dolazili kao uništitelji, i kao grad plodnim poljima, hteli su jedino da ološu

stanu nogom za vrat, i da mu zapuše ždrelo. Nije to bio zalogaj koji sam najupornije
žvakao: da bih saznao da su životu potrebni i samo neprijateljstvo, i umiranje, i krstovi: –

Nego sam vazdan raspitivao, i skoro se zadavio jedanput svojim pitanjem. šta, zar je
životu i ološ nužan? Zar su potrebni otrovni kladenci, i smrdljiva vatra, i pogani snovi, i

crvi u hlebu nasušnom? Nije mi moja mržnja grizla život, već mi ga je moje gadenje

hlapljivo podgrizalo! Ah, često sam se ratosiljao duha kad sam video da i ološ može biti
duhovit! A onima koji vladaju, okrenuo sam leđa kad sam video šta im sad znači vladati:

ucenjivati se, i cenkati se oko sile, – s ološem! Stanovao sam među narodima ne znajući
njihova jezika, ne slušajući što govore: da ne bih razumeo jezika njihova ucenjivanja i

cenjkanja oko moći. Držeći zapušen nos, prolazio sam zlovoljno kroz juče i kroz danas,
jer, zaista vam kažem, smrdi sve juče i sve danas na ološ koji piskara! Živeo sam dugo

kao bogalj koji je oglunuo, i oslepeo, i zanemeo, da ne bih morao živeti skupa sa ološem,

koji drži silu u rukama, koji piše, i koji se veseli. S mukom se duh moj peo po
stepenicama, i hranio se oprezno mrvama radosti; poštapao se, slep, kroz život. Pa šta se

zbi sa mnom? Kako sam se izlečio od gađenja? Šta zažari opet pogled moj? Kako uzleteh
na visine gde ne sedi više ološ oko česme? Je li mi samo moje gađenje načinilo krila, i

dalo snage da naslutim vrela? Zaista vam kažem morao sam uzleteti u najviše visine da
bih opet našao vrelo radosti! O, i našao sam ga, braćo moja! Tu u najvišim visinama

izvire za me vrelo radosti! I ima života od kojega ne pije i ološ! Čisto bih rekao da mi

prehitro izvireš, vrelo radosti! I često prazniš pehar samo da bi ga opet moglo napuniti!
Moram se još navići da ti smernije prilazim: prehitro me još vuče k tebi moje srce: –

Moje srce u kojem plamti moje leto, kratko, toplo, sanjalačko, preblaženo leto: kako

čezne moje srce, i leto u njemu, za tvojom svežinom. Prošla je strašljiva tugoba moga
proleća! Prošla je pakost mojih snežnih pahuljica u junu mesecu! Postao sam sav leto, i

sav podne letnje! Leto u najvišim visinama, sa hladnim vrelima, i blaženom tišinom o