Page 56 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

»Vrlina – to je kad se sedi mirno u bari. Mi ne ujedamo nikog, i sklanjamo se ispred

svakog koji ujeda; a u svemu smo onoga mišljenja koje nam se dâ.« I ima ih još i takvih
koji vole da se prenemažu, i misle u sebi: vrlina, to je neka vrsta prenemaganja. Njihova

su kolena uvek spremna da se saviju na molitvu, i njihove ruke hvale i veličaju vrlinu, ali
im srce ne zna ništa o tom. I ima ih još i takvih koji misle da je vrlina u tome što će reći:

»Vrlina je potrebna!« a u istini jedino u što veruju to je, da je policija potrebna. Mnogi

koji nije u stanju da vidi ono što je uzvišeno na ljudima, zove vrlinom kad vidi ono što je
nisko na njima: svoj zli pogled dakle zove vrlinom. Neki bi hteli da se uzdignu i dođu u

ushićenje, pa to zovu vrlinom; drugi bi opet da ih pregaze – pa i to zovu vrlinom. I tako,
skoro svi veruju da učestvuju u vrlini; i svako drži da se raspoznaje bar u tome šta je

»Dobro« a šta »Zlo«. Nego, Zaratustra nije došao da svim tim lažama i budalama kaže:

»Šta vi znate šta je vrlina! Kako bi vi i mogli znati šta je vrlina!« – Nego zato, da biste se
vi, prijatelji moji, zasitili već jednom starih reči što ste ih naučili od laža i budala; Da

biste se zasitili reči »nagrada«, »odmazda«, »kazan«, »pravedna osveta«. – Zasitili se, da
govorite: »delo je dobro stoga što nije sebično«. Ah, prijatelji! Da sami u onome što

činite budete kao što majka unosi sebe u svoje čedo: to treba da bude vaša reč o vrlini! –
Gle, ja vam oduzeh do sto reči, do sto najmilijih igračaka vaše vrline; i vi se sad srdite na

mene, kao što se srde deca. Igrali su se na morskoj obali, – a dođe talas i otrže im, i

proguta igračku: i eto ih gde plaču. Ali ako im isti taj talas donese nove igračke, i prospe
nove šarene školjke pred njih! Oni će tada biti utešeni; a ako oni, tako ćete i vi, prijatelji

moji, dobiti svoju utehu – i novih šarenih školjaka! –

Tako je govorio Zaratustra.

O ološu

Život je vrelo radosti; ali, gde pije i ološ tu su svi kladenci otrovani. Uživam u
svemu što je čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih. Oni su svoj

pogled bacili u vodu kladenca; i sad njihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz
kladenca. Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivošću; a nazivajući slašću svoje

pogane snove otrovali su još i reči. Nevoljno zadrhće plamen kad oni svoja vlažna srca