Page 55 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

plati!« Vi biste još da vam se plati, vi vrli! Hteli biste nagradu za vrlinu, i nebo mesto

zemlje, i večnost posle vaše prolaznosti? I sad ste kivni na me, što učim da nema onoga
koji nagrađuje i koji plaća? A odista, ja čak ne učim ni da je vrlina sama sebi plata. Ah, to

i jeste moja žalost: u sam smisao stvari lažno su upleli nagradu i kazan – pa sad još i u
dubinu vaših duša, vi vrli! Ali će moja reč, kao surla divljeg vepra, zaparati dubinu vaših

duša; ispovrnuće vas kao ralom. Sve što leži skriveno u tim dubinama izići će na svetlost;

i kad razriveni i iskrhani budete ležali na suncu, izlučiće se vaša laž od vaše istine. Jer
evo šta je vaša istina: vi ste odviše čistunci za prljavštinu reči: osveta, kazan, nagrada,

odmazda.Vi volite svoju vrlinu kao što majka voli svoje čedo; ali zar je iko još čuo da bi
majka da joj plate za njenu ljubav? Vaša vrlina je ono što vam je najdraže. Vi nosite u

sebi žeđ prstenovu, koji se svija i vrti da bi dostigao sam sebe. A svako delo vrline liči na

zvezdu koja je zgasnula: još svetlost njena putuje put – i ko zna dokle će još put putovati?
Tako i svetlost vaše vrline još putuje put, – i kad je delo učinjeno. Ma bilo već

zi.boravljeno i mrtvo: zrak njegove svetlosti živi i dalje, i putuje put. Da vaša vrlina
budete vi sami, a ne tek nešto tuđe, tek koža, ili ogrtač: to traži, vi vrli, istina iz dubine

vaše duše! Ali ih ima i takvih za koje je vrlina borba pod udarcima biča: a i vi ste i suviše
slušali dreku njihovu! I ima ih opet koji vrlinom zovu sustajanje svojih poroka; kad

jednom njihova mržnja i njihova surevnjivost ne mogu dalje, i izdišu, tada se budi u

njima »pravdoljublje«, i trlja uspavane oči. I ima ih koji idu nizbrdice; njihovi ih đavoli
vuku dole. Ali, što niže padaju tim se više žari njihovo oko, i tim većma plamti požuda za

njihovim Bogom. Ah, i njihove ste se dreke naslušali, vi koji ste vrli: »što nisam ja, to je
moj bog, i moja vrlina!« I ima ih koji se primiču teško i sa štropotom kao kola što voze

kamenje niz brdo: Ti zbore mnogo o dostojanstvu i o violini; – oni svoj zapirač zovu
vrlinom! I ima ih koji su kao večni satovi kad se naviju; oni čine svoje tik-tak; i hoće da

to tik-tak znači – vrlina. Zaista vam kažem, u ovima uživam gde-god nađem takve satove,

naviću ih svojom porugom, a oni će još i da zvrje! Neki su opet gordi sa ono malo svoje
spravedljivosti, i nje se radi ogrešuju o sve na svetu: tako da upravo natapaju svet svojom

nepravednošću. Ah, kako im ružno otiče iz usta reč »vrlina«! I kad bi da kažu: »ja sam

svet«, izgleda kao da bi hteli reći: »ja sam osvećen!« Svojom bi vrlinom hteli oni da
iskopaju oči svojim neprijateljima; i oni se uzdižu samo toga radi da bi druge unizili. I

ima ih još i takvih koji sede u svojoj hari, i ovako pregovaraju iz svoga rogoza i iz trske: