Page 54 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

svoju umilnu turobnu pesmu. Morali bi mi pevati lepše pesme ako hoće da verujem u

njihova Spasitelja: većma spaseni morali bi mi izgledati njegovi učenici! Rado bi ih video
nage: jer samo lepota trebala bi da sme propovedati pokajanje. A koga može uveriti ova

pokrivena turobnost! Zaista vam kažem ni sami njihovi spasitelji nisu došli iz slobode, i
iz sedmoga neba slobode! Zaista, ni sami oni nikada nisu hodili po prostirkama saznanja!

Duh tih spasitelja bio je pun jamâ; i oni su u svaku jamu ututnuli svoju zabludu da je

njome zapuše, i nazvali su je bogom. Njihov duh utopio se bio u njihovoj samilosti, al' i
kad se nadimahu i prenadimahu od samilosti uvek je plivala po površini neka velika

ludost. Živo, i s drekom gonili su oni stado svoje preko svoga praga: baš kao da ima samo
jedan jedini prag što vodi u budućnost! Zaista vam kažem i ti pastiri spadali su još među

ovce! Uske su duhove a prostrane duse imali ti pastiri: ali, braćo moja, kako su dosad

uske zemlje bile i najprostranije duše! Po putu kojim su hodili pisali su znake krvlju, i
ludost njihova učila je da se krvlju dokazuje istina. A baš je kriv najlošiji svedok za

istinu; krv otruje i najčistiju nauku zabludom i mržnjom u srcima. Zar je to dokaz za
nešto kad neko ide i u vatru za svoju nauku! Zaista vam kažem više znači kad nauka

izađe iz svog rođenog plamena! Zagrejano srce a hladna glava: gde se to dvoje susretne
tu se javlja buran vetar, »Spasitelj«. Zaista vam kažem, bilo je većih i blagorodnijih nego

što su ti koje narod zove spasiteljiina, ti plahoviti burni vetrovi! A još veći nego što su

bili svi spasitelji, moraju doći, braćo, da vas spasu, ako hoćete da pogodite put ka
slobodi! Nikad još nije bilo na svetu natčoveka. Video sam ih nage oboje: i najvećeg

čoveka, i najmanjeg: – Odviše su još slični jedan drugome. Zaista vam kažem, i najveći
još mi je – odviše čovek! –

Tako je govorio Zaratustra.

O vrlima

Gromovito, i s pomoću munja nebeskih, mora se govoriti labavim i uspavanim

čulima. Ali glas lepote zbori tiho: uvlači se samo u najbudnije duše. Lako je zadrhtao
danas i nasmejao se moj štit; to je sveti smeh, i sveto drhtanje lepote. Vama, vi vrli,

smejala se danas moja lepota. I glas njen govoraše mi ovako: »oni bi još – da im se