Page 52 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ne zaboravi, lako postane od njega crv što ne prestaje da podgriza, »Budite uzdržani u

primanju! Odlikujte, time što ćete primiti! – to kažem onima koji sami nemaju ništa da
podele. A ja, ja sam onaj što deli: rado delim, kao prijatelj prijateljima. Stranci, i

siromašni, neka sami kidaju plod s moga drveta: tako je manja sramota. Prosjake pak
trebalo bi sasvim ukloniti! Zaista vam kažem, jed je dati im što a jed je ne dati im ništa. I

isto tako grešnike, i rđave savesti! Verujte mi, prijatelji: griža savesti nauči čoveka da

grize. Ponajgore su, međutim, sitne misli. Zaista vam kažem, bolje je još i zlo učiniti
nego sitno misliti! Doduše, vi kažete: »želja za sitne pakosti uštedi nam mnogo veliko zlo

delo« Ali u tome ne treba hteti štedeti. Zlo je delo kao čir: zasvrbi i zagolica, i probije, –
govori pošteno. »Vidi, ja sam bolest« – tako govori zlo delo: to je njegovo poštenje. Ali

sitna misao je kao gljiva: gmiže i zavlači se, i nije tobože nigde – dok odjednom nije celo

telo natrulo, i svelo, od samih gljivica. Onome u koga je ušao đavo, reći ću ovo na uho:
»najbolje će biti da pustiš svog đavola nek poraste! I za tebe ima još put ka veličini!« –

Ah, draga braćo! O svakome znamo ponešto odviše! Mnogi nam postane providan, pa
ipak još ni izdaleka ne možemo kroza nj. Teško je živeti s ljudima, zato što je tako teško

ćutati. Mi nismo najnepravičniji prema onome koji nam je na dosadi, već prema onome
koji nas se ništa ne tiče. Ako imaš prijatelja koji pati, budi odmorište patnji njegovoj. ali

u isto doba i tvrđa postelja, vojnička postelja: tako ćeš mu najbolje biti od pomoći.

Nanese li ti prijatelj nepravdu, reci: »praštam ti što si meni učinio; ali što si to sebi učinio,
– to ti ne mogu oprostiti!« Tako govori svaka velika ljubav: ona savlađuje i opraštaj, i

milosrđe. Treba svoje srce obuzdati; jer ako mu se pusti na volju, otići će nabrzo i glava s
njim! Ah, gde su na svetu činjene veće ludosti nego među samilosnima? I šta je na svetu

zadavalo više patnje nego ludosti samilosnih? Teško svima koji imaju ljubavi, ako
nemaju još i visine koja nadvisuje njihovu samilost!« Ovako mi jednom govoraše đavo:

»i bog ima svoj pakao: to je njegova ljubav prema ljudima«. A nedavno, čuh ga gde reče

ovo: »Bog je mrtav; Bog je umro od svoje samilosti prema ljudima«. Čuvajte se dakle
milosrđa: otuda će još ljudima doći crni oblak! Zaista vam kazem, ja umem da proreknem

vreme. A zapamtite još i ovo: svaka je još velika ljubav iznad sve svoje samilosti: jer što

joj je najdraže, ona bi tek da – stvori! »Prinosim sebe sama na žrtvu svojoj ljubavi, a
svoga bližnjeg kao i sebe« – tako govore svi koji stvaraju. A tvrda su srca stvaraoci.