Page 53 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Tako je govorio Zaratustra.

O sveštenicima

Jednom dade Zaratustra znak svojim učenicima, i reče im ove reči: »Eto tu

sveštenika: iako su to moji dušmani prodite mirno mimo njih, i sa mačem u koricama! I
među njima ima junaka; mnogi su od njih premnogo patili: – pa bi hteli da i drugi pate.

Opaki su to dušmani: ništa nije tako žedno osvete kao njihova smirenost. Onaj koji ih

dohvati, može lako da se ukalja. Ali moja je krv srodna njihovoj krvi; i meni je stalo do
tog da se još i u njihovoj krvi poštuje moja krv.« – A kad su bili prošli mimo, spopade

Zaratustru bol; boreći se s bolom, i odolevajući mu, prozbori, i reče: Žao mi je tih
sveštenika. A i ne dopadaju mi se; ali na to mnogo ne dajem otkako sam među ljudima.

Nego, patim i patio sam s njima: oni su za me zatočenici, i obeleženi. Onaj što ga zovu

Spasiteljem bacio ih je u kvrge: – U kvrge lažnih vrednosti, i praznih reči! Ah, da se bar
kogod od njih spasao od svoga Spasitelja! Mišljahu da su stali na obećanu zemlju, kad ih

je ono more bacalo tamo i amo; a kad tamo, pod njima beše čudovište koje je spavalo!
Lažne vrednosti, i prazne reći: to su najstrašnija čudovišta za smrtne ljude, – u njima

dugo spi i čeka zao udes. Ali najzad se pojavi, i ostane budan, i poždere i proguta sve što
je sazidalo sebi na njemu skloništa. Pogledajte samo ta skloništa što su ih sazidali sebi ti

sveštenici! Crkvama zovu oni svoje nakađene peštere! Neka bi nestalo te lažne svetlosti, i

toga teškoga zadaha! Tu gde duša gore u svoje visine – ne sme da uzleti! Protivno tome
naređuje njihova vera: »na kolenima se dižite uza stepenice, grešnici!« Zaista vam

kažem, volim videti besramnika, nego ispovrnute oči njihove sramežljivosti i njihove
pobožne molitve! Ko je napravio te peštere, i te pokajničke stepene? Zar ne oni što

htedoše da se sakriju a beše ih stid od vedroga neba? Tek kad opet zasija vedro nebo kroz

razbijene krovove, na travu i na crveni turčinak uz porušene zidove – obratiću se opet
srcem svojim skloništima toga boga. Bogom nazivaše što im se protivilo, i što ih je

bolelo: i zaista vam kažem, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju! Ali ne
znadoše drukčije da vole svoga boga razapinjući čoveka na krst! Htedoše da žive kao

leševi, i leš svoj tukoše da bi pomodrio; još i iz njihovih govora osećam oštri zadah

mrtvačnice. Ko živi u njihovoj blizini, zivi u blizini crnih ribnjaka iz kojih žaba krekeće