Page 51 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

se stvara kad bi bogova – već bilo! Nego, prema čoveku, jednako i sve iznova, goni me

ona moja plodonosna volja za stvaranjem; kao što nešto goni čekić prema kamenu. Ah,
ljudi, u kamenu počiva mi slika jedna, moja slika nad slikama! Ah, što baš mora da

počiva u najtvrđem u najružnijem kamenu! Moj čekić besno sad udara da bi razbio kvrge.
Od kamena se lome komadi: šta je meni do tog stalo? Hoću da je izradim do kraja: jer sen

jedna dolazila je k meni – ono što je najtiše i najlakše od sviju stvari, došlo je jednom k

meni! Lepota natčoveka došla je kao sen k meni. Ah, draga braćo! Šta je meni stalo još –
do bogova! –

Tako je govorio Zaratustra.

O samilosnima

Prijatelji, ovaj je podsmeh dopro do ušiju vašeg prijatelja: »vidi Zaratustru! Zar ne
ide među nama kao medu zverinjem?« Jer i sam je čovek za onoga koji teži za

saznanjem: zverka sa rumenim obrazima. Otkuda mi to? Da li otud što se vrlo često
morao stideti sebe? O prijatelji! Evo šta kaže onaj koji teži za saznanjem: Stid, stid, stid –

to je povest čovekova! I stoga blagorodni naređuje sebi da ne posramljuje druge: naređuje
sebi sram pred svim što pati. Zaista vam kažem, ja ne volim milostive koji su blaženi sa

svoje samilosti: oni ne znaju šta je sram. Ako baš moram biti samilostan neću da mi kažu

da sam; a kad sam samilostan onda gledam da sam izdaleka. Najradije pokrijem i glavu i
bežim bezobzirce dok me ne poznaju: kažem vam da i vi tako širite prijatelji moji! Neka

mi udes moj dovodi u sretanje uvek one koji se ne pate takve kao što ste vi, i one s
kojima smem da delim istu nadu i isti obed i isti med! Zaista vam kažem češće sam

pomogao onima koji pate: ali mi se uvek činilo da bolje radim kad sebe učim kako se sam

treba bolje radovati. Otkako je ljudi čovek se suviše malo radovao: eto to, i samo to,
draga braćo, naš je prvi greh! Učimo bolje radovati se, pa ćemo se najbolje odlučiti da

drugome zadajemo bola, ili da smišljamo šta zadaje bol. Stoga perem ruku koja je
pomogla paćeniku, stoga brišem još i dušu svoju od toga. Jer, gledajući paćenika gde pati,

stideo sam se njegova stida radi; a kad sam mu pomogao, ogrešio sam se teško o njegov

ponos. Velike obaveze ne čine zahvalnim nego osvetljivim, a ako se malo dabročinstvo