Page 50 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Što ste nazivali svetom, to tek vi treba da stvorite: to treba da postane vašim razumom,

vašom slikom i prilikom, vašom voljom, vašom ljubavlju! I, zaista vam kažem, sve to
treba samo vašega blaženstva radi, vi koji idete za saznanjem! Kako biste i mogli

podnositi život bez ovakve nade, vi koji idete za saznanjem? Ne smete ostati ukorenjeni
za svagda ni u neshvatljivome, ni u nerazumnome. Nego evo, otkriću vam sasvim svoje

srce, prijatelji: kad bi bilo bogova, zar bih ja izdržao da ne budem bog! Dakle, nema

bogova. Izvukao sam doduše zaključak; ali sad vuče on mene. – Bog je jedno
domišljanje: ali, ko bi okušao sve muke ovakvog domišljanja a da ne umre? Zar da se

oduzme onome koji stvara vera njegova, i orlu let njegov po orlovskim visinama? Bog je
misao koja čini sve što je pravo krivim i zavrti sve što stoji nepomično. Kako? Zar da

zaista ne postoji više vreme, i zar da je sve što je prolazno laž? Ovakve misli bacaju u

kovitlac i u nesvest ljudske kosti, i gone još i stomak na povraćanje: zaista vam kažem
vrtoglavicom zovem ja, i bolešću, kad se tako domišlja. Zlim zovem ja to, i

neprijateljskim za čoveka: sve te nauke o jednome i savršenome i nepokolebljivome i
sitome i neprolaznome! Sve neprolazno – samo je slika! A pesnici odviše lažu. – Nego,

najbolje slike treba da govore o vremenu, i o onom što će biti: treba da su slavopoji, i
opravdanje svega što je prolazno! Stvaranje – to je veliko isceljenjem od patnji, i olakšica

za življenje. A da bi bilo onoga koji stvara zato su potrebne patnje, i mnoge promene. Da,

mnogo gorkog umiranja treba da ima u vašem življenju, vi koji stvarate! Budite dakle
pokrovitelji i opravdači svega što je prolazno. Da bi onaj koji stvara i sam bio detetom

koje treba iznova da se rodi, mora on ujedno hteti da bude i porodilja, i porođajne muke
porodiljine. Zaista vam kažem, moj me je put vodio kroz sto duša, i preko sto kolevaka i

porođajnih muka. Na mnogome sam već bio rastanku, i poznajem pune očaja poslednje
časove. Ali, tako hoće moja stvaralačka volja, moj udes. Ili, da vam kažem još poštenije:

baš taj i takav udes – hoće moja volja. Sve što oseća na meni, pati, i leži u kvrgama: ali

mi volja moja uvek pritiče u pomoć kao oslobodilac i dobroglasnik. Htenje oslobađa: to
je prava nauka o volji i o slobodi – njoj vas dakle uči Zaratustra. Ne-hteti-više, i Ne-

ceniti-više, i Ne-stvarati-više! ah, taj umor i takva presićenost neka su večno daleko od

mene! I u saznavanju osećam jedino želju moje volje za oplođavanjem i za razvijanjem, i
ako ima nevinosti u mome saznanju, ima je samo zbog toga što je u njemu volje za

oplođavanjem. Ta volja namamila me je da napustim Boga i bogove; jer, šta bi imalo da