Page 48 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 48
ležeći u postelji, i najzad progovori u svome srcu: »Što se to poplaših toliko u snu, da
sam se probudio? Ne beše li mi pristupilo jedno dete, noseći ogledalo? O Zaratustra –
reče mi dete – pogledaj se u ogledalu! A kad sam se pogledao u ogledalu, uzviknuh
glasno, i srce mi zadrhta: jer ne videh u njemu sebe nego iskeženo lice đavolovo u
grohotnu kikotu. Zaista vam kažem, dobro sam razumeo znamenje i opomenu sna: moja
nauka je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom! Moji su se dušmani osilili, i
unakazili su lik moje nauke, tako da se i najmiliji moji moraju stideti darova koje sam im
dao. Izgubio sam prijatelje svoje; kucnuo je čas da pođem tražiti svoje izgubljene!« To
govoreći skoči Zaratustra, ali ne kao neko koji se prestravio pa traži vazduha, već pre kao
prorok i psalmopevac kada se spusti na nj duh sveti. Začuđeno ga gledahu njegov orao i
negova zmija: jer na obrazima mu počivaše, kao jutarnja rumen, buduća sreća. Šta bi od
mene, zveri moje? - reče Zaratustra. Nisam li se izmenio? Ne dođe li mi blaženstvo kao
bura s vetrom? Budalasta je moja sreća, i spremna da govori budalaštine: još je odviše
mlada – imajte strpljenja s njom! Ranila me je moja sreća: svi koji pate neka mi previjaju
ranu! Opet smem da siđem k svojim prijateljima, i k svojim neprijateljima! Zaratustra
sme opet da govori i da deli darove, i da milima čini sve što im se najviše mili! Moja se
nestrpljiva ljubav preliva bujicom, nizbrdice, ka izlasku i silasku. Iz ćutljivih brda, i iz
bure bolova žubori duša moja hučno u doline. Predugo sam čeznuo i izgledao u daljinu.
Predugo sam pripadao samoći: tako se odvikoh od ćutanja. Sav savcat postao sam usta, i
šuštanje potoka niz vrletnu stenu: hoću svoj govor da sunovratim u doline. Ma jurila
bujica moje ljubavi i kroz neprolaze! Koja bujica još nije našla najzad put u more! Ja
nosim doduše u sebi jezero jedno, jezero usamljeničko, samo sebi dovoljno; ali će ga
bujica moje ljubavi povući snažno sobom sunovrat, u more! Novom stazom gazim, i nov
mi govor dolazi na usta; zasitio sam se, kao svi što stvaraju, starinskih jezika. Duh moj
neće više da ide na izgaženim potpeticama. Prelagano hrli unapred za me svaki govor: – u
tvoja kola uskočiću, olujo! Pa i tebe još ošinuću pakošću svojom! Kao uzvik ili poklič
poleteću preko širokih mora, dok ne nađem blaženo ostrvlje na kojem žive moji prijatelji:
A medu njima moji neprijatelji! Kako sad volim svakoga kome mogu progovoriti reč! I
neprijatelji moji dopunjuju moje blaženstvo. Kad hoću da uzjašem svog najbešnjeg hata,
moje mi koplje najbolje pomogne da se dignem na nj: ono je svagda spreman sluga mojoj
nozi: Moje koplje, koje ustremljujem na moje dušmane! Koliko sam zahvalan svojim