Page 48 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 48

ležeći u postelji, i najzad progovori u svome srcu: »Što se to poplaših toliko u snu, da

                   sam se probudio? Ne beše li mi pristupilo jedno dete, noseći ogledalo? O Zaratustra –
                   reče mi dete – pogledaj se u ogledalu! A  kad sam se pogledao u ogledalu, uzviknuh

                   glasno, i srce mi zadrhta:  jer ne videh u njemu sebe nego iskeženo lice  đavolovo u
                   grohotnu kikotu. Zaista vam kažem, dobro sam razumeo znamenje i opomenu sna: moja

                   nauka je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom! Moji su se dušmani osilili, i

                   unakazili su lik moje nauke, tako da se i najmiliji moji moraju stideti darova koje sam im
                   dao. Izgubio sam prijatelje svoje; kucnuo je čas da pođem tražiti svoje izgubljene!« To

                   govoreći skoči Zaratustra, ali ne kao neko koji se prestravio pa traži vazduha, već pre kao
                   prorok i psalmopevac kada se spusti na nj duh sveti. Začuđeno ga gledahu njegov orao i

                   negova zmija: jer na obrazima mu počivaše, kao jutarnja rumen, buduća sreća. Šta bi od

                   mene, zveri moje? - reče Zaratustra. Nisam li se izmenio? Ne dođe li mi blaženstvo kao
                   bura s vetrom? Budalasta je moja sreća, i spremna da govori budalaštine: još je odviše

                   mlada – imajte strpljenja s njom! Ranila me je moja sreća: svi koji pate neka mi previjaju
                   ranu! Opet smem da siđem k svojim prijateljima, i k svojim neprijateljima! Zaratustra

                   sme opet da govori i da deli darove, i da milima čini sve što im se najviše mili! Moja se
                   nestrpljiva ljubav preliva bujicom, nizbrdice, ka izlasku i silasku. Iz ćutljivih brda, i iz

                   bure bolova žubori duša moja hučno u doline. Predugo sam čeznuo i izgledao u daljinu.

                   Predugo sam pripadao samoći: tako se odvikoh od ćutanja. Sav savcat postao sam usta, i
                   šuštanje potoka niz vrletnu stenu: hoću svoj govor da sunovratim u doline. Ma jurila

                   bujica moje ljubavi i kroz neprolaze! Koja bujica još nije našla najzad put u more! Ja
                   nosim doduše u sebi jezero jedno, jezero usamljeničko, samo sebi dovoljno; ali  će ga

                   bujica moje ljubavi povući snažno sobom sunovrat, u more! Novom stazom gazim, i nov
                   mi govor dolazi na usta; zasitio sam se, kao svi što stvaraju, starinskih jezika. Duh moj

                   neće više da ide na izgaženim potpeticama. Prelagano hrli unapred za me svaki govor: – u

                   tvoja kola uskočiću, olujo! Pa i tebe još ošinuću pakošću svojom! Kao uzvik ili poklič
                   poleteću preko širokih mora, dok ne nađem blaženo ostrvlje na kojem žive moji prijatelji:

                   A medu njima moji neprijatelji! Kako sad volim svakoga kome mogu progovoriti reč! I

                   neprijatelji moji dopunjuju moje blaženstvo. Kad hoću da uzjašem svog najbešnjeg hata,
                   moje mi koplje najbolje pomogne da se dignem na nj: ono je svagda spreman sluga mojoj

                   nozi: Moje koplje, koje ustremljujem na moje dušmane! Koliko sam zahvalan svojim
   43   44   45   46   47   48   49   50   51   52   53