Page 47 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 47

moga venca? Vi me štujete; ali šta  će biti ako se štovanje vaše jednog dana izvrne i

                   padne? Treba da se čuvate, da vas ne udari i ne ubije podignuti kip.Vi kažete da verujete
                   u Zaratustru? Ali šta je stalo do Zaratustre! Vi ste verni moji, ali šta je stalo do svih

                   vernih! Vi još ne potražiste sebe: a nađoste mene. Tako čine svi verni; stoga tako malo i
                   vredi sve verovanje. Sada vas pozivam da mene izgubite a da sebe nađete; i tek kad me se

                   budete svi odrekli vratiću vam se opet. Zaista vam kažem draga braćo, s drugim ću očima

                   potražiti tada moje izgubljene; s drugom ću vas ljubavlju tada voleti. A nekad, docnije,
                   postaćete mi još i prijateljima, i decom jedne jedine nade: tada ću biti po treći put među

                   vama, i slaviću s vama veliko Podne. A veliko će Podne biti, kad čovek bude stajao na
                   sredini svoga puta između životinje i natčoveka, i bude proslavljao kao svoju najveću

                   nadu svoj polazak ka večeri: jer to je put ka novoj zori. Tad će taj što zalazi i odlazi i sâm

                   blagosiljati što je on onaj koji prelazi; i sunce njegova saznanja biće u Podne. »Umrli su
                   svi bogovi: neka odsad živi natčovek« – to neka bude jednom, o velikom Podnevu, naša

                   poslednja pouka! –


                   Tako je govorio Zaratustra.


                    » i tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet. Zaista vam kažem, draga braćo,

                   s drugim ću očima potražiti tada moje izgubljene; s drugom ću vas  ljubavlju tada voleti.«


                                                                                                Zaratustra
                                                                           O vrlini koja deli darove (I deo)



                                                   Dete sa ogledalom


                          Na to je opet otišao Zaratustra natrag u goru i u samoću svoje pećine, i povukao

                   se od ljudi: iščekujući, kao što čeka sejač koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni
                   nestrpljivošću, i čežnjom za onima koje je voleo: jer je imao još mnogo da im da. A to je

                   ono što je najteže: iz ljubavi stisnuti otvorenu šaku, i deleći darove sačuvati stid. Tako su
                   usamljeniku prolazili meseci i godine; a njegova mudrost rastijaše, i zadavaše mu bolove

                   svojim obiljem. Tada jednog jutra, probudivši  se rano još pre zore, premišljaše dugo
   42   43   44   45   46   47   48   49   50   51   52