Page 47 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 47
moga venca? Vi me štujete; ali šta će biti ako se štovanje vaše jednog dana izvrne i
padne? Treba da se čuvate, da vas ne udari i ne ubije podignuti kip.Vi kažete da verujete
u Zaratustru? Ali šta je stalo do Zaratustre! Vi ste verni moji, ali šta je stalo do svih
vernih! Vi još ne potražiste sebe: a nađoste mene. Tako čine svi verni; stoga tako malo i
vredi sve verovanje. Sada vas pozivam da mene izgubite a da sebe nađete; i tek kad me se
budete svi odrekli vratiću vam se opet. Zaista vam kažem draga braćo, s drugim ću očima
potražiti tada moje izgubljene; s drugom ću vas ljubavlju tada voleti. A nekad, docnije,
postaćete mi još i prijateljima, i decom jedne jedine nade: tada ću biti po treći put među
vama, i slaviću s vama veliko Podne. A veliko će Podne biti, kad čovek bude stajao na
sredini svoga puta između životinje i natčoveka, i bude proslavljao kao svoju najveću
nadu svoj polazak ka večeri: jer to je put ka novoj zori. Tad će taj što zalazi i odlazi i sâm
blagosiljati što je on onaj koji prelazi; i sunce njegova saznanja biće u Podne. »Umrli su
svi bogovi: neka odsad živi natčovek« – to neka bude jednom, o velikom Podnevu, naša
poslednja pouka! –
Tako je govorio Zaratustra.
» i tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet. Zaista vam kažem, draga braćo,
s drugim ću očima potražiti tada moje izgubljene; s drugom ću vas ljubavlju tada voleti.«
Zaratustra
O vrlini koja deli darove (I deo)
Dete sa ogledalom
Na to je opet otišao Zaratustra natrag u goru i u samoću svoje pećine, i povukao
se od ljudi: iščekujući, kao što čeka sejač koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni
nestrpljivošću, i čežnjom za onima koje je voleo: jer je imao još mnogo da im da. A to je
ono što je najteže: iz ljubavi stisnuti otvorenu šaku, i deleći darove sačuvati stid. Tako su
usamljeniku prolazili meseci i godine; a njegova mudrost rastijaše, i zadavaše mu bolove
svojim obiljem. Tada jednog jutra, probudivši se rano još pre zore, premišljaše dugo