Page 45 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

sebičnost, presiromašna, izgladnela, ona što bi uvek da krade, sebičnost bolesnika,

bolesna sebičnost. Kradljivačkim okom posmatra ona sve što blista, žudnjom gladi
odmerena onoga koji ima dosta da jede; i uvek se oblizuje oko stola onih što dele darove.

Bolest govori iz takve požude, i nevidljivo izrođavanje; da je telo izmoždeno, kaže
razbojnička požuda te sebičnosti. Recite mi, draga braćo: šta izgleda nama rđavo, i što je

za nas najgore? Zar ne to izrođavanje? – Mi odmah pomišljamo na izrođavanje, gde nema

duše koja deli darove. Naš put vodi u vis, od vrste preko ka nadvrsti. A grozimo se
izrađene duše koja kaže: »Sve za mene«. Uvis leti naša duša: tako je ona slika i prilika

našeg života, slika i prilika uzvišavanja. Imena vrlina slike su takvih uzvišavanja. Tako
prolazi telo kroz istoriju, kao nešto što postaje, i nešto što se bori. A duh – šta je on telu?

Njegovih borbi, i njegovih pobeda glasnik, drug, i odjek. Slike su sva imena dobra i zla:

ona ne izgovore sve, već samo nagoveste. Ludak je, ko iz njih hoće da crpe mudrost.
Pazite dobro, draga braćo, na časove u koje bi duh vaš hteo da govori u slikama: tu je

poreklo vaše vrline. Uzvišava se tada vaše telo, i uskrsava; svojim miljem dovodi u ushit
duh, i ovaj postaje tvorcem i ocenjivačem, i ljubavnikom, i dobrotvorem sviju stvari. Kad

vam se srce širi, i poteče puno kao bujna reka, noseći i blagoslov i opasnost obitavaocima
uz obalu: tu je onda poreklo vaše vrline. Kad ste uzvišeni nad pohvalom i pokudom i vaša

volja hoće da zapoveda svima stvarima kao volja onoga koji voli: tu je poreklo vaše

vrline. Kad prezirete ono što godi, i meku postelju i prostirete ležaj sebi što dalje od onih
koji su razneženi: tu je poreklo vaše vrline. Kad imate samo jednu volju, i tu istrebu

svake nevolje osetite kao potrebu: i tu je poreklo vaše vrline. Zaista vam kažem, to je
novo Dobro i novo Zlo! I kažem vam, to je nov duboki žubor, i glas novoga izvora! Moć

je, ta nova vrlina; ona je misao vodilja., i oko nje razborita duša: Zlatno sunce, oko
kojega se svija zmija saznanja.

2.

Tu zaćuta za časak Zaratustra, i gledaše s ljubavlju svoje učenike. Onda nastavi
govor, i reče – a glas mu se beše izmenio. Ostajte verni zemlji, draga braćo, u svoj sili

svoje vrline! Vaša ljubav što deli darove, i vaše saznanje, neka služe smislu zemljinu! To

vas molim, i time vas zaklinjem. Nemojte je puštati da odleti sa onog što je zemaljsko, i