Page 44 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 44

vaša vrlina, kao što ozarava zemlju večernja rumen; inače vam umiranje nije pošlo za

                   rukom. I ja sam umreću, da biste vi, prijatelji, mene radi većma voleli zemlju, i postaću
                   zemlja koja sam i bio, da bih imao mira u njoj koja me je rodila. Zaista vam kažem,

                   Zaratustra je imao svoj cili, on je bacio svoju loptu: sad vi, prijatelji, budite naslednici
                   mojeg cilja, vama u ruke bacam zlatnu loptu. Milije mi je od svega, prijatelji dragi, da vas

                   gledam kad bacate zlatnu loptu! I stoga oprostite što ću još malo postojati na zemlji!


                   Tako je govorio Zaratustra.


                                               O vrlini koja deli darove



                                                             1.



                          Kad se Zaratustra rastao od grada koji je voleo u srcu svom, i čije je ime: »Šarena
                   krava«, – pošli su za njim mnogi koji se nazivahu učenicima njegovim, i pratili su ga.

                   Tako dođoše do jednog raskršća: tu im Zaratustra reče da je rad da dalje ide sam; jer je
                   bio ljubitelj šetnje u samoći. A učenici, predadoše mu na rastanku palicu na  čijoj se

                   zlatnoj dršci obavijala zmija oko sunca. Zaratustra se obradova palici, i naslonivši se na
                   nju ovako prozbori svojim učenicima, i reče: Recite mi, molim vas: otkud zlatu tolika

                   vrednost? Otud, što nije obično i što nije korisno, a blista se i ima blag sjaj, poklanja se

                   sâmo svakom. Samo kao podobije najviše vrline došlo je zlato do toga da ima najveću
                   vrednost. Kao zlato, blista se pogled u onoga koji deli darove. Sjaj zlata sklapa mir

                   između meseca i sunca. Neobična je najviša vrlina, i nije korisna, blista se i ima blag sjaj:
                   najviša vrlina je, vrlina što deli darove. Zaista vam kažem, učenici moji, ja pogađam šta

                   vi hoćete: i vi žudite, kao i ja, za vrlinom koja deli darove. Šta imate vi zajedničko sa

                   mačkama i s kurjacima? U tome je vaša žeđ, da postanete i sami žrtve, i darovi: i stoga i
                   osećate žeđ za tim da nagomilate u svojoj duši sva bogatstva. Nezasitno žudi vaša duša za

                   blagom i dragocenostima, jer je nezasitna vrlina vaša u želji da deli darove. Vi nagonite
                   sve stvari što su oko vas, i što su u vama, da iz vašeg kladenca natrag poteku kao darovi

                   vaše ljubavi. Zaista vam kažem, razbojnikom mora postati za sve vrednosti takva vrlina

                   što deli darove: ali zdravom i svetom zovem ja takvu sebičnost. – Ima druga jedna
   39   40   41   42   43   44   45   46   47   48   49