Page 208 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

mene? Hoćeš li krv? Ah, ah! Rosa pada, čas je tu – – čas, u koji mi se koža ježi od studi,

koji pita i jednako pita: »u koga bije srce u junaka? – ko da bude zemlji gospodar? Ko će
reći: ovuda tecite, vi velike i male reke!« Čas se približuje: o čoveče, ti viši čoveče, pazi!

ovo je govor za osetljive uši, za tvoje uši – to ponoć tiha k tebi prilazi!

5.

Nosi me, zanosi me, igra duša moja. Rade nasušni, svakodnevni! Ko da bude
zemlji gospodar? Mesec je hladan, vetar ćuti. Ah! Ah! Da li ste već dosta visoko odleteli?

Vi ste igrali: ali noga nije što i krilo. Vi dobri igrači, otišla je sad radost sva: vino se
pretvori u talog, pehari omekšaše, grobovi zajecaše. Ne odleteste dosta visoko: i evo gde

grobovi jecaju: »iskupite mrtve! Zašto je tako dugo noć? Ne opija li nas to mesečina?« Vi
viši ljudi, oslobodite grobove, probudite leševe! Ah, šta to još dube crv? Sve više se

približuje čas, – – eno mumla zvono, još bruji srce, još dube drvo crv, i srce crv. Ah! Ah!

Dubok je svet!

6.

Slatka liro! Slatka liro! Ja volim tvoj zvuk, tvoj opojni turobni huk! – kako mi iz

davnine, kako mi iz daljine dolazi huk tvoj, iz daleka, iz ribnjaka ljubavi! Ti staro zvono,

ti slatka liro! Svaki bol urezao ti se u srce, bol očinski, bol dedovski, bol pradedovski;
govor je tvoj sazreo, – – sazreo kao zlatna jesen, ili popodne, kao pustinjsko srce moje – i

ti si progovorilo? i sâm je svet sazreo, grozd je zarudeo, – i hoće evo da umre, od sreće da
umre. Vi viši ljudi, zar ne osećate miris? Potajno kulja odozdo miris, – miomir i miris

večnosti, ružičasto blažen, zagasit i zlatan kao vino, miris od stare sreće, – od opojne

sreće kad ponoć mre, i kad poje: dubok je svet, bez dna, dublji nego dan što zna!

7.

Mani me! Mani! Odviše sam čist za te. Ne dotiči me se! Zar nije baš u ovaj čas

svet moj postao savršen? Koža moja odviše je čista za tvoje ruke. Okani me se, ti glupi