Page 209 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

blesasti tupi dane! Zar nije ponoć vedrija? Najčistiji treba da budu zemlji gospodar, oni

koji su ostali nepoznati, koji su najjači, ponoćne duše, vedrije i dublje od svakog dana. O
dane, ti za mnom pružaš ruke? Ti bi da napipaš sreću moju? Ja sam za tebe bogat,

usamljen, rudnik pun blaga, riznica puna zlata? O svete, ti mene tražiš? Zar sam ti
svetovan? Zar sam ti duhovan? Zar sam božanski za tebe? Ali dane i svete, vi ste odviše

nezgrapni, – – imajte dosetljive ruke, hvatajte dublju sreću, dublju nesreću, hvatajte

budikakvog boga, ne hvatajte mene: moja nesreća, moja sreća je duboka, o ti čudni dane,
ali ja nisam bog, nisam pakao božiji: dubok je njegov jad.

8.

Božiji je jad dublji, ti čudni svete! Hvataj božiji jad, a ne mene! Šta sam ja!
Opojna slatka lira, – – jedna ponoćna lira, jedna zvonka kreketuša koju niko ne razume,

ali koja mora da kaže što ima, pred golubovima, o vi viši ljudi! Jer vi me ne razumete!

Prošlo je! Prošlo! O mladosti! O podne! O popodne! Došlo je evo veče, i noć, i ponoć, –
pas zavija vihor-vetar taj: – ili zar nije vihor-vetar pas? Cvili, laje, zavija. Ah! Ah! kako

uzdiše! kako se smeje, kako se guši i koca, ta ponoć! A sad, kako trezveno govori, ta

pijana proročica! Da nije natpila pijanost svoju? da nije postala prebudna? da ne preživa?
– preživa jad svoj, u snu, stara duboka ponoć, i više još radost svoju. Jer radost, ma

kolilko jad bio dubok; Radost je dublja još neg vaj.

9.

O ti lozin čokote! Što me slaviš? Zar te nisam posekao! Bio sam svirep, iz tebe

teče krv: – otkud ta hvala tvoja pijanoj svireposti mojoj? »Što je postalo savršeno, sve što

je sazrelo – hoće da umre!« tako kažeš ti. Blagosloven neka je navek nož vinogradarev!
Ali, avaj, sve što je nazrelo hoće da živi! Jad kaže: »Prodi sad! Odlazi, jade!« Ali, sve što

pati, hoće da živi da bi sazrelo, i postalo puno radosti i puno čežnje, čežnje za udaljenim,
višim, vedrijim. »Ja hoću naslednika, kaže sve što pati, ja hoću decu, ja neću sebe«, – a

radost neće naslednike, neće decu, – radost hoće samu sebe, hoće večnost, hoće povraćaj,