Page 207 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 207
grebenu, kako stoji u knjigama, na sredini izmedu dva mora, – putujući kao težak oblak
izmedu onoga što je bilo i onoga što će biti«. No polako, kako su ga viši ljudi grlili i
ljubili, dolazio je pomalo k sebi, i branio se rukama od navale poštovalaca i pomagalaca;
samo nije govorio. Tek odjedared obrnu brzo glavu, kao da je čuo nešto: tada metnu prst
na usta i reče: »Hodite!« Sve se unaokolo utiša i utaji; samo iz dubine dopiraše polako do
gore zvon zvona. Zaratustra osluškivaše, kao i viši ljudi; zatim metnu i po drugi prst na
usta, i reče opet: »Hodite! hodite! Još malo pa će ponoć!« – a glas mu se beše izmenio.
Ali se još jednako nije kretao s mesta: tada posta još tiše i još tajanstvenije, i svi
osluškivaše, i magarac, i Zaratustrine počasne zveri, orao i zmija, isto tako i pećina
Zaratustrina, i veliki hladni mesec, i sama noć. A Zaratustra metnu i po treći put prst na
usta, i reče:
Hodite! hodite! hodite! Podimo sad! Čas je kucnuo: pođimo u noć!
3.
O, vi viši ljudi, još malo pa će ponoć: te hoću da vam kazujem nešto na uši, što
ono staro zvono meni na uvo kazuje, – – tako tajanstveno, tako strašno, tako srdačno, kao
što govori meni ono ponoćno zvono koje je doživelo više nego što može doživeti čovek:
– koje je brojalo još otaca vaših bolne otkucaje srca – ah! ah! kako uzdiše! kako se u snu
smeje! ta stara duboka, duboka ponoć! Ćut! ćut! Tu se mnogo šta čuje što danju ne sme
da da glasa od sebe; nego sad, u hladnome zraku, sad kada se stišala i sva graja u srcima
vašim, – – sad progovara, sad se čuje, sad se uvlači u noćne prebudne duše: ah! ah! kako
uzdiše! kako se smeju u snu! – zar ne čuješ kako tajanstveno, strašno, srdačno tebi
govori, stara duboka, duboka ponoć? O čoveče, pazi!
4.
Teško meni! Kud se dede vreme? Ne potonuh li u duboke kladence? Svet spi. –
Ah! Ah! Pas zavija, mesečina sja. Radije ću umreti, umreti, nego vama reći šta u ovaj čas
misli ponoćno srce moje. Evo, umro sam već. Sve je prošlo. Pauče, šta to pleteš oko
