Page 206 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

miru, sve sami stari ljudi, ali sa utešenim hrabrim srcem, i začuđeni u sebi što se na

zemlji tako dobro osećaju; a prijatna tišina noći prodirala je sve više i više ka srcu im. I
Zaratustra iznova pomisli u sebi: »o koliko mi se sad sviđaju, ovi viši ljudi!« – nego ne

htede reći glasno, jer je poštovao njihovu sreću i njihovo ćutanje. – Ali tad se dogodi ono
što je toga čudnog dugog dana bilo najčudnije: najružniji čovek poče još jedanput, i to

poslednji put, da se guši i penuši, pa kad je doterao do reči, nuto, pitanje okruglo i čisto

iskoči iz njegovih usta, jedno lepo duboko jasno pitanje, koje se taknu srca svih što su ga
slušali. »Prijatelji moji svi skupa, reče najružniji čovek, kako se vama čini? Ovoga dana

radi – ja sam prvi put zadovoljan što sam proživeo ceo život. I nije dosta da samo toliko
posvedočim. Vredi živeti na zemlji: jedan dan, jedna slava sa Zaratustrom, naučili su me

da volim zemlju. 'To li beše – život?' reći ću smrti: 'Pa dobro! Daj još jednput!' Prijatelji

moji, kako se vama čini? Zar nećete i vi reći smrti kao ja: To li beše – život? Pa dobro,
Zaratustre radi, daj još jedanput« – Tako je govorio najružniji čovek; a tada je bilo

nedaleko od ponoći. I šta mislite, šta se tada dogodilo? Tek što su viši ljudi čuli njegovo
pitanje, postadoše odjednom svesni toga da su preobraženi i opet zdravi, i toga, ko je to

učinio: priskočiše dakle svi ka Zaratustri, zahvaljujući, slaveći ga, umiljavajući se oko
njega, ljubeći mu ruke, kako je već bilo kome u prirodi: tako da su se neki smejali a neki

plakali. A stari čarobnik igrao je od zadovoljstva; pa sve iako je, kao što kažu naki

pripovedači, bio tada pun slatka vina, bio je zacelo još puniji slatkog života, i odrekao se
bio svakog umora. Ima ih čak koji pripovedaju, da je tada i magarac igrao: nije mu, dakle,

pre tega najružniji čovek uzalud davao vina da pije. Možda je bilo tako a možda i nije; ali
ako uistinu one večeri magarac i nije igrao, dogodila su se tada još veća i čudnija čudesa

nego što bi bilo igranje jednoga magarca. Ukratko, što rekao Zaratustra: »Šta je meni
stalo do tog!«

2.

Zaratustra je međutim, kad se dešavalo ovo sa najružnijim čovekom, stajao kao

opijen: pogled mu se ugasio, jezikom je zaplitao, noge mu počeše klecati. I ko bi tu
mogao pogoditi, kakve tad misli proletahu kroz dušu Zaratustrinu? Ali mu duh očevidno

beše ustuknuo, i potekao unapred, tako da je bio u dalekim daljinama i kao »na visokom