Page 210 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

hoće sve isto na vjeki vjekov. Jad kaže: »Skrhaj se, krvavi, srce! Hodi jednako, nogo!

Leti, krilo! Napred! u vis, bole!« Jeste, staro srce moje: Jad kaže: »prodi sad!«

10.

O vi viši ljudi, kako se vama čini? Da li sam ja prorok? da li sanjalica? pijanac?

tumač snova? zvono ponoćno? jesam li kap rose? pramen dima i daha večnosti? Ne čujete

li? Ne osećate li? Baš u ovaj čas postao je svet moj savršen, i ponoć je podne, – i bol je
radost, i prokletstvo je blagoslov, i noć je jedno sunce, – odlazite, ili ćete naučiti: da je i

mudrac budala. Jeste li ikad pristali na ikakvu radost? O, prijatelji moji, onda ste pristali i
na svaki jad. Sve su stvari vezane jedna za drugu, udenute jedna u drugu, zaljubljene

jedna u drugu, – - jeste li ikada poželeli da jedanput dođe još jedanput, jeste li ikada rekli:
»sviđaš mi se, srećo! Protrč, trenute!«, onda ste poželeli i sve još jedanput! – sve iznova,

sve večno, sve u vezi jedno s drugim, udenuto i zaljubljeno jedno u drugo, tako ste eto vi

voleli svet, – – vi večiti, tako ga volite večito i u svako doba: pa i jadu vi kažete: prođi
sad, ali dođi opet! Jer radost kaže: večno traj!

11.

Svaka radost hoće da sve stvari večno traju, hoće meda, hoće taloga, hoće pijane

ponoći, hoće grobova, hoće utehe u suzama sa grobova, hoće pozlaćenu večernju rumen –
– šta neće radost! ona je žednija, srdačnija, gladnija, strašnija, tajanstvenija od sveg jada,

ona hoće sebe, ona guta sebe, volja prstena bori se u njoj, – – ona hoće ljubav, ona hoće
mržnje, ona je prebogata, deli drugima, rasipa, prosi da je neko uzme, zahvaljuje onome

ko je uzima, ona bi da je mrze, – – radost je tako bogata da žudi za jadom, za paklom, za

mržnjom, za sramotom, za bogaljem, za svetom, – jer ovaj svet, o ta vi ga bar znate! Vi
viši ljudi, za vama čezne, radost, neobuzdana, blažena, – za jadom vašim, vi promašeni i

unakaženi! Za onim što je promašeno i nakaženo čezne svaka večna radost. Jer svaka
radost hoće samu sebe, te stoga hoće vaj! O srećo, o bole! O pukni, srce! Vi viši ljudi,

naučite jednom da radost hoće večnost, – radost kaže svima stvarima da večno traju:

večno traj, i večnost daj!