Page 212 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

spusti na veliki kamen što je ležao pokraj izlaza iz njegove pećine. Ali, hvatajući rukama

oko sebe i iznad sebe i ispod sebe, da bi se odbranio od nežnosti ptica, nuto, zbi se s njim
nešto još čudnovatije: i nehotice beše zahvatio rukom posred jedne guste tople grive; a u

isti mah odjeknu tu pred njim urlik, – blag odužen rik lava. »To je znak«, reče Zaratustra,
i srce mu se preobrazi. I odista, kad se ispred njega raščisti zrak, ležaše mu kod nogu žuta

golema zver, prislanjaše glavu na njegovo koleno, i ne htede ga se okanuti od silne

ljubavi, baš kao pas koji opet nađe svog starog gospodara. A golubovi behu isto tako
užurbani da pokažu svoju ljubav kao i lav; i svaki put kad bi kakav golub proleteo lavu

preko nosa, zadrmao bi lav glavom čudeći se i smejući se. Na sve to izgovori Zaratustra
samo ovu jednu reč: »deca su moja blizu, deca moja«, – i onda ućuta sasvim. Ali je

njegovo srce bilo razdragano, i iz očiju mu kapahu suze i padahu dole na ruke njegove.

Nije obraćao pažnju ni na što više, nego je sedeo nepomično i nebraneći se više od
životinja. A golubovi letahu gore dole, spuštahu se na njegova ramena, milovahu mu bele

kose, i ne znadoše već šta će od milošte i veselja. Stari lav pak lizaše jednako suze što
padahu na ruke Zaratustrine, ričući uz to i mumlajući potrnulo. Tako su radile ove

životinje. – To je sve trajalo dugo vremena, ili kratko vremena: jer, pravo reći, na zemlji
za ovakve stvari i nema vremena. – Međutim behu se porazbudili viši ljudi u

Zaratustrinoj pećini, i spremahu se svi skupa za pohod: da idu u susret Zaratustri, i da mu

požele dabro jutro, – jer behu videli, kad su poustajali, da njega već ne beše među njima.
Ali, kad su dospeli do vrata od pećine, a šum njihovih koraka bio izmakao ispred njih,

naroguši se lav užasno, okrete se odjednom od Zaratustre, i poskoči, besno ričući, na
pećinu; a viši ljudi, kad čuše kako riče, dreknuše kao iz jednog grla, pobegoše natrag, i

nestade ih za tren oka. Sâm Zaratustra ipak, zanesen i unezveren, podiže se sa svog
sedišta, pogleda oko sebe, zastade u čudu, zapita se u sebi šta je to, pribra se, i beše sâm

»Šta to čuh? progovori najzad polako, šta se to sada sa mnom zbi?« I odmah mu se

povrati sećanje, a jednim pogledom obuhvati i shvati sve što se beše dogodilo između
juče i danas. »Evo ovde kamena, reče i pogladi se po bradi, na njemu sam sedeo juče iz

jutra, ovde je pristupio k meni prorok, i ovde sam čuo prvi put povik koji sam i sada baš

čuo, veliki povik za pomoć. O vi viši ljudi, o vašoj nevolji vračao mi je juče izjutra onaj
stari pretskazivač, – – na vašu nevolju htede me on zavesti i u iskušenje dovesti: o

Zaratustra, govorio mi je on, ja dolazim da te zavedem na tvoj poslednji greh. Na moj