Page 211 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 211
12.
Jeste li sada naučili moju pesmu? Jeste li pogodili šta ona hoće? Dobro dakle? Vi
viši ljudi! Otpojte mi sad vi pesmu moju, tropar moj!
Pojte sad vi tu pesmu kojoj je natpis: »Još jednom«, a čiji je smisao »na vjeki
vekov!« – pojte, – o vi viši ljudi, tropar Zaratustrin!
Znak
A u jutro posle te noći, skoči Zaratustra sa svoga ležišta, opasa se, i izađe iz svoje
pećine, plemenit i krepak, kao jutarnje sunce kad izlazi iza mračnog stenja. »Veliko
svetlo nebesko, progovori kao što je nekad govorio, ti duboko oko sreće, u čemu bi bila
sva sreća tvoja da onih nemaš kojima sijaš! I kad bi oni ostali u sobama svojim dok si ti
već budno i na putu ovamo da poklanjaš i razdeljuješ: kako bi se razgnevila tad ponosita
sramežljivost tvoja! A eto! ovi još spavaju, ti viši ljudi, dok sam ja budan: to nisu pravi
saputnici moji! Ne čekam ja na njih ovde u brdima mojim. Hteo bih da otpočnem delo
svoje, svoj dan: ali oni ne razumeju znamenja moga jutra, korak moj – nije za njih
budilnik. Oni još skapavaju u pećini mojoj, san njihov još pije od opojnih pasama mojih.
Ali uvo koje bi oslušnulo da li će mene čuti, – toga poslušnog uva nema među udovima
njihovim.« – To je govorio Zaratustra u svome srcu dok se sunce rađalo: a tad pogleda
upitnim pogledom u visinu, jer ču iznad sebe oštri krik svoga orla. »Vrlo dobro! povika
gore, to mi se dopada, i to mi pripada. Zveri su moje budne, jer sam ja budan. Orao je
moj budan, i slavi sunce kao i ja. Orlovskim kandžama dohvati novu svetlost. Vi ste
prave životinje moje; ja vas volim. Ali mi nema još prvih ljudi mojih!« Tako je govorio
Zaratustra; a tada se dogodi da odjedared ču, kako oko njega proleću i lepršaju se
nebrojene ptice, – i udaranje tako mnogih krila, i navala oko njegove glave, bili su toliki
da je zaklopio oči. Jer odista, kao da se oblak sručio na njega, oblak od strela koje se
sipaju na novog neprijatelja. No gle, ovo ovde beše oblak od ljubavi, i to na novog
prijatelja. »Šta se zbiva sa mnom?« razmišljaše Zaratustra u svome srcu, i polako se
