Page 213 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

poslednji greh? povika Zaratustra i smejaše se ljutito svojoj rođenoj reči: šta je to još

ostalo za mene da bude moj poslednji greh?« – I još jednom utonu Zaratustra u misli,
sede ponovo na veliki kamen, i razmišljaše. Odjedared poskoči, – »Sažaljenje! Sazaljenje

prema višim ljudima! povika, i lice njegovo pretvori se u čelik. Neka! To – to je bilo i
prošlo! Moja patnja i moje sažaljenje – šta je stalo do njih! Zar ja težim za srećom? Ja

težim za delom svojim! Tako je! Došao je lav, deca su moja blizu, Zaratustra je sazreo,

moj čas je kucnuo: – Ovo je moje jutro, oslavio je moj dan: ovamo, sad, diži se, veliko
Podne!« – – Tako je govorio Zaratustra napuštajući svoju pećinu, plemenit i krepak, kao

jutarnje sunce kad izlazi iza mračnog stenja.