Page 205 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

snažnim glasom: »O vi vragolani svi skupa, o vi lakrdijaši! Što se izmotavate i

zamotavate preda mnom! Kako je u svakome od vas srce skakutalo od radosti i pakosti,
zato što ste najzad opet postali kao dečica, to jest pobožni, – što ste najzad opet činili što

deca čine, to jest molili se bogu, skrštavali ruke i govorili 'dragi Bože'! Ali, sad napustite
ovu dečju sobu, moju rođenu pećinu, u kojoj se teraju danas svakojake detinjarije.

Rashladite i iskalite ovde napolju toplu svoju obest detinju i nemirno srce svoje!

Naravno: ne postanete li kao dečica, nećete dospeti u ono carstvo nebesko. (I Zaratustra
pokaza rukama na nebo.) Ali mi nećemo u carstvo nebesko: mi smo postali ljudi, – mi

dakle hoćemo carstvo zemaljsko.«

3.

I još jednom stade Zaratustra besediti. »O novi prijatelji moji, reče, – vi

osobenjaci, vi viši ljudi, koliko mi se sad svidate, – – otkako ste se opet obveselili! Vi ste,

zaista vam kažem, svi procvetali: meni se čini da su za takvo cveće, kao vi što ste,
potrebne nove slave, – kakva mala hrabra ludorija, kakva služba božija ili slava

magareća, kakva stara, vesela budala Zaratustra, vihor-vetar koji će vam izduvati iz duše

pomrčinu. Nemojte zaboraviti ovu noć i ovu magareću slavu, vi viši ljudi. To ste izmislili
kod mene, to je za mene, dobro znamenje, – tako što izmišljaju samo oni koji su na putu

ozdravljenja! A ako je još jednom budete slavili, ovu magareću slavu, učinite to sebi za
ljubav, učinite to i meni za ljubav! I meni u pomen!«

Tako je govorio Zaratustra.

Pijana pesma

l.

Međutim behu jedan za drugim izašli napolje u hladnu zamišljenu noć; a sâm
Zaratustra vodio je za ruku najružnijeg čoveka, da mu pokaže svoj noćni svet, i veliki

okrugao mesec, i srebrne vodopade kod svoje pećine. Tako su bili najzad svi na okupu u