Page 204 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

i ti, reče Zaratustra, ti opaki stari čarobniče, šta si ti to učinio? Ko će, u ovo slobodnjačko

doba, odsad u tebe verovati kad ti veruješ u ovakvu magareću bogovštinu? Glupost je to
bila što si učinio; kako si mogao, ti mudrac, učiniti takvu glupost!« »O Zaratustra,

odgovori mudri čarobnik, ti imaš pravo, bila je glupost, – ali mi je i dosta teško pala.« –
tek ti, reče Zaratustra savesnome u duhu, promeri samo i metni prst na nos svoj! Zar je

sve ovo po tvojoj savesti? Zar nije duh tvoj odviše čistunac za molitve i za isparenje ovih

bogomoljaca?« »Ima u tome nešto, odgovori savesni i metnu prst na nos, ima u tome
pozorištu nešto što čak godi mome duhu. Može biti da ne smem da verujem u boga: ali je

pouzdano da mi bog u ovom obliku izgleda još najverovatniji. Bog treba da je večit,
prema svedočanstvu najpobožnijih: ko ima toliko vremena, taj se ne žuri sa vremenom.

Što je moguće lakše, i što je moguće gluplje: na taj način može neko koji je takav daleko

da dospe. A ko ima duha i suviše, toga još ponajlakše zalude baš sama ludost i glupost.
Razmisli o samome sebi, o Zaratustra! Ti sâm – zar ne! i ti sâm mogao bi od silne

mudrosti postati magarcem. Zar ne ide savršen mudrac rado pa najkrivljim stazama? Kao
što se to vidi, o Zaratustra, – kao što se to vidi po tebi!« »I, najzad ti, reče Zaratustra, i

okrete se prema najružnijem čoveku, koji je još jednako ležao na patosu s uzdignutam
rukom prema magarcu (jer mu je davao da pije vina) Govori, ti neiskazani, šta si to tu

počinio? Izgledaš mi preobražen, iz oka ti bije plamen, ogrtačem uzvišenoga zagrnuta je

ružnoća tvoja: šta si učinio? Je li istina to što ovi ovde kažu, da si njega opet probudio?
Čemu? Zar nije bio iz temelja umrtvljen i utuljen? I ti sâm izgledaš mi probuđen: šta si

učinio? šta si ti prevrnuo? Čemu si se ti okrenuo? Govori, o ti neiskazani!« »O Zaratustra,
odgovori najružniji čovek, ti si spadalo! Da li je on još živ, ili je opet živ, ili je iz temelja

mrtav, – ko to ponajbolje zna od nas dvojice? Ja tebe pitam. Ali ja jedno znam, – a to sam
od sama tebe naučio, o Zaratustra: onaj koji hoće najtemeljnije da ubije, taj se smeje. 'Ne

gnevom već smehom se ubija' – tako si ti govorio nakad. O Zaratustra, ti skriveni, ti

uništitelju bez gneva, ti opasni svetitelju, – ti si spadalo! «

2.

Tada se dogodi da Zaratustra, začuđen sve takvim doskočicama mesto odgovora,

odskoči unatrag do vrata svoje pećine, i, okrenut licem prema gostima svojim, povika