Page 202 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

za decu, niti za čežnjive stare i mlade ženice. Njihova se utroba ubeđuje na drugi način;

njima nisam ja lekar i učitelj. Gađenje uzmiče ispred ovih viših ljudi: eto! to je moja
pobeda. U mome carstvu stiču pouzdanje, sav glupi stid napušta ih, oni se iskaljuju. Oni

iskaljuju srce svoje, dobri im se časi vraćaju, oni opet slave i preživaju, – oni postaju
zahvalni. To je za mene najbolji znak: postaju zahvalni. Neće dugo trajati a oni će početi

da izmišljaju svetkovine, i da dižu spomenike starim radostima svojim. Oni su na putu

ozdravljenja!« Tako je govorio Zaratustra u srcu svom, gledajući u polje; a njegove zveri
ulagivahu se oko njega, i poštovahu njegovu sreću i njegovo ćutanje.

2.

Ali odjedared, poplaši se uvo Zaratustrino: jer u pećini, koja je dotle bila puna
graje i smeha, nasta iznenada mrtva tišina; – a do nosa mu dopiraše mirisan kâd tamjana,

kao od zapaljenih šišarki. »Šta se to zbiva? Šta to rade?« zapita se, i privuče ulazu, tako

da je mogao, neopažen, videti šta mu rade gosti. Ali, da divna čuda! šta je morao da vidi
svojim rođenim očima! »Oni su postali svi opet pobožni, oni se mole, oni su

pomahnitali!« – govorio je, i nije se mogao načuditi. I zaista! svi ti viši ljudi, oba kralja,

papa van službe, opaki čarobnik, dobrovoljni prosjak, putnik i senka, stari pretskazivač,
savesni u duhu, i najružniji čovek: svi su oni ležali kao deca, ili kao skrušene stare žene,

na kolenima, obožavajući magarca. I baš beše počeo najružniji čovek da se guši i penuši,
kao da će da pokulja iz njega nešto što se ne da iskazati; a kad je uskipeo da dođe do

pravih reči, vidi, to beše pobožna čudna litanija u slavu obožavanog i okađenog magarca.
A ta litanija zvonila je ovako: Amin! Slava i čast i mudrost i hvala i pohvala i krepkost

neka je bogu našemu, na vjeki vjekov! – A magarac odvikivaše, I-ja! On nosi teret naš,

on uze na se oblik služinački, on je trpeljiva srca i ne kaže nikad Ne; a ko ljubi Boga
svoga, taj ga i kažnjava. – A magarac odvikivaše, I-ja! On ne zbori reči: jedino što svetu

koji je stvorio kaže uvek I-ja: on time slavi svoj svet. U tome je mudrina njegova, što
neće da govori: te tako retko kad da nema pravo. – A magarac odvikivaše, I-ja. Neopažen

ide on po svetu. Siva boja kože u koju je uvijena vrlina njegova. Ako ima duha, on ga
krije; ali svako veruje u velike uši njegove. – A magarac odvikivaše, I-ja. Koliko je

skrivene mudrosti u tome što ima duge uši, i sve sa I-ja potvrđuje a nikad ne poriče! Nije