Page 201 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Amin!

Pustinja se širi: avaj onome, ko pustinje u grudima skriva.

Buđenje

1.

Posle pesme putnika i seni, napuni se pećina odjedared grajom i smehom: i kako
su svi iskupljeni gosti u isti mah stali govoriti, pa ni magarac, ohrabren time, nije ostao

miran, podiđe Zaratustru mala zlovolja, i on se podsmehnu u sebi ovakvoj poseti: iako se
radovao njihovoj veselosti. Jer ona mu izgledaše znak ozdravljanja. On se dakle izvuče

napolje, i govoraše tu svojim zverima. »Kud se dede nevolja njihova? reče, i već odahnu

sam od male svoje dosade, – kod mene su se odvikli, kako mi se čini, od vike za pomoć!
– ali, nažalost, još ne i od vike uopšte«. I Zaratustra zapuši svoje uši, jer se baš beše

pomešalo magarčevo i-ja na čudan način sa veselom grajom ovih viših ljudi. »Oni su
veseli, otpoče opet, a ko zna? možda o trošku domaćina svog; i mada su od mene naučili

smejati se, to ipak nije moj smeh kojem su se naučili. Ali, šta je stalo do toga! To su stari
ljudi: oni ozdravljaju na svoj način, oni se smeju na svoj način; moje su uši imale već i

gore što da izdrže pa se nisu rogušile. Ovaj dan znači pobedu: uzmiče eno već, beži, duh

težine, stari moj dindušmanin! Kako će lepo da svrši ovaj dan koji je tako ružno i teško
počeo! A hoće da svrši. Već se bliži veče: eno ga gde preko mora jaše amo, dobri jahač.

Kako se ugiba, blaženi, vraćajući se u zavičaj, na purpurnim sedlima svojim! Nebo ga
vedro gleda, svet leži u dubini: o svi vi čudaci što dođoste k meni, isplati se zaista živeti

kod mene!« Tako je govorio Zaraturstra. I opet se začu vika i smeh viših ljudi iz pećine:

tada on poče iznova. »Zagrizli su, moj je mamac dobar; i pred njima uzmiče neprijatelj
njihov, duh težine. Da li pravo čujem: eno uče već da se smeju sami sebi? Moja je muška

hrana dobra, moja reč puna soka i smoka: ali, zaista vam kažem, ja ih i nisam hranio
zeljem što nadima, već hranom ratničkom, hranom pobedničkom: nove sam požude

razbudio u njima. Nove nade uđoše u ruke i noge njihove, srce se njihovo isteže. Oni

nalaze nove reči, još malo pa će iz duha njihova obest izbijati. Takva hrana nije dabome