Page 185 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

»Put ka svetitelju« – ja bih ipak rekao: nešto! to je ludost! Taj je sagradio sâm sebi zatvor

i zaklon: neka mu je,na zdravlje! Ali ja u to ne verujem. U samoći raste ono što ko u nju
donese, i životinja u čoveku. Zato mnogi ne treba da idu u samoću. Da li je bilo dosad što

prljavije na zemlji od svetaca-pustinjaka? Oko tih nisu igrali kolo samo vešci, – nego i
svinje.

14.

Strašljivi, posramljeni, nevešti, kao tigar koji je promašio skok: takve sam vas, o

vi viši ljudi, često gledao gde se šunjate u stranu. Stavili ste nešto na kocku pa ste
promašili. Ali, o vi kockari, šta je stalo do toga! Niste naučili igrati se i izrugivati se

onako kako to treba činiti! Zar ne sedimo svi mi za jednim velikim igračkim i
podrugivačkim stolom? Pa iako ste promašili nešto veliko, da li ste zato vi sami –

promašeni? Pa ako ste i vi sami promašeni, da li je zato promašen – čovek? A ako je

čovek promašen: tim bolje, samo napred!

15.

Što je stvar od više vrste, utoliko je teže domašiti je. Vi ovde viši ljudi, zar niste

svi vi – promašeni? Budite dobre volje, šta je stalo do toga! Koliko još ima što se može

domašiti. Naučite smejati se samima sebi kao što se treba smejati! Zar je i čudo što ste
promašeni i tek pola domašeni, vi pola-razbijeni! Ne gura li se i ne navaljuje li u vama –

čovekova budućnost? Ono što je za čoveka najudaljenije, ono što je najdublje, visina
njegova koja se zvezda maša, ogromna snaga njegova: ne penuši li se sve to jedno mimo

drugo u loncu vašemu? Zar je čudo ako se poneki lonac i razbije? Naučite smejati se sebi

kao što se treba smejati! O vi viši ljudi, koliko još ima što se može domašiti! I zaista vam
kažem, koliko je već domašeno! Kako je bogata zemlja sitnim dobrim savršenim

tvarkama, onim što je domašeno! Postavite sitne dobre savršene stvari, svud oko sebe, i
vi viši ljudi! Zlatna zrelina njihova melem je za srce. Ono što je savršeno uliva nade.