Page 190 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

što orno, voljno mora da laže:

gramzeć' za plenom,
čuvidom zastrt,

čuvida sebi,
sâm plen rođen svoj –

to zar – istinoljubac?

Ne! Tek budala! Tek pesnik! Pesnik!
Reči zbrkane

kroz obrazinu glasno vičući,
po mostovima reči lažljivih

teturajuć' se, k'o po dugama

šarnim, izmeđ lažnih nebesa
viseći i zamalja večito, –

tek ludak, pesnik tek!

Istinoljubac – to?
Ne tih, nam, gladak,

ne leden, kao kip,

kao božiji stub,
ne postavljen pred hram

k'o čuvar božiji, –
ne! – dušman svakom takvom kipu, svud

tražeći divljinu a ne hram,
pun živahnosti mačje, strmoglav

skačući u slučaj svak,

i svaku prašumu
nanjušujući žudno-požudno,

gde bi u društvu s divljim zverima

potrč'o, lep,
pohotno ržuć', grešno zdrav i sav

šaren kao oni,