Page 180 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

O višem čoveku

1.

Kad sam prvi put došao k ljudima, učinio sam ludost koju čime pustinjaci, veliku

ludost: otišao sam i stao na tržište. I govoreći svima, niesam govorio nikome. Uveče pak
drugovi mi behu igrači na konopcu, i leševi; i ja sam bejah skoro leš. Ali sa novom zorom

dođe mi jedna nova istina: tad naučih govoriti: »Šta me se tiče tržište i pučina i graja

pučine i duge uši u pučine! « O vi viši ljudi, naučite ovo od mene: na tržištu niko ne
veruje u više ljude. Govoriti može,tamo ko šta hoće! Ali pučina sazno žmirka »svi smo

mi jednaki«. »Vi viši ljudi, – tako žmirka pučina – nema viših ljudi, svi smo mi jednaki,
čovek je čovek, pred bogom – svi smo mi jednaki!« Pred bogom – Ali eto taj bog je

umro. A pred pučinom nećemo da budemo jednaki. O vi viši ljudi, idite, idite dalje od

tržišta!

2.

Pred bogom! – Ah eto taj bog je umro! O vi viši ljudi, taj bog bio je najveća

opasnost vaša. Tek otkako je on u grobu, vi ste opet uskrsnuli. Tek sad dolazi Veliko

podne, tek će sad viši čovek postati – gospodar! Razumete li ovu reč, o braćo moja? Vi
ste se poplašili: da li zahvati nesvest srce vaše? Zija li vam ovde provalija? Zija li na vas

ovde pakleni pas? Napred! Napred samo! Vi viši ljudi! Sad se tek trese u mukama brdo
budućnosti čovekove da bi porodilo. Bog je umro: sad mi hoćemo, – da natčovek živi.

3.

Najzabrinutiji pitaju danas: »kako bi se mogao čovek održati?« Ali Zaratustra

pita, jedini i prvi: »kako treba čoveka prevladati?« Natčovek leži meni na srcu, on je moj
prvi i jedini, – a ne čovek: ne bližnji, ne najsiromašniji, ne najnapaćeniji, ne najbolji. – O

braćo moja, što ja mogu da volim na čoveku, to je što je on prelazak i zalazak. A i na