Page 182 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

– tako ja učim. Najveće zlo je potrebno za najveće dobro natčo vekovo. To je možda

pristajalo za onog propovednika malih ljudi, da je patio noseći na sebi greh čovečiji.
Meni, međutim, veliki greh godi kao velika uteha moja. – Ali ovo nije kazano za duge

uši. Nije ni svaka reč za svaka usta. To su tanane daleke stvari: one se ne smeju hvatati
ovnujskim papcima.

6.

O vi viši ljudi, da li vi mislite da sam ja tu da popravim što ste vi pokvarili? Ili, da

hoću vama paćenicima odsad da prostirem bolju postelju? Ili, da vama nestalnima,
zabludelima, medu vrleti zalutalima pokažem nove udobnije staze i bogaze? Ne! ne! i po

treći put ne! Sve više njih, i sve bolji od roda vašeg treba da propadnu, – jer sve gore i sve
teže treba da bude vama: Samo tako – samo tako raste čovek u visinu gde ga munja

pogađa i poražava: visoko dosta da ga munja može dahvatiti! Onome što je malobrojno,

što je dugovečno, što je udaljeno, tome su upravljeni misao moja i čežnja moja: šta bi
imala da me se tiče vaša sitna, mnoga, kratka beda! Vi mi još ne patite dovoljno! Jer vi

patite sa vas, vi niste još patili sa čoveka. Lagali biste kad biste rekli da nije tako! Svi vi

ne patite sa onog sa čega sam ja patio.

7.

Nije mi dovoljno da grom više ne nanosi štete. Neću da ga otklonim i svedem:

nego neka nauči da za mene – radi. Dugo se već sakuplja mudrost moja kao takav oblak,
sve je tiša i sve mračnija. Tako čini svaka mudrost koja hoće jednom da rađa munje.

Ovim današnjim ljudima neću da svetlim, niti hoću da me zovu svetlom. Njih – hoću da

oslepim: Munje mudrosti moje! Izbodi im oči njihove!

8.

Nemojte hteti više nego što imate: ima neka nevaljala lažnost u onih koji hoće

više nego što imaju. Poglavito kad hoće velike stvari! Jer oni izazivaju nepoverenje