Page 186 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

16.

Šta beše ovde na zemlji dosad najveći greh? Ne beše li reč onoga koji izreče:
»Teško onima koji se ovde smeju!« Zar taj ne nađe osnova za smejanje na samoj zemlji?

Onda je rđavo tražio. I dete bi moglo naći ovde osnova. U njega – nije bilo dosta ljubavi:
inače bi imao ljubavi i za nas koji se smejemo! A on je nas mrzeo i rugao nam se, i

proricao nam glasan plač i cvokotanje zubima. Zar se mora odmah psovati i proklinjati

ono što se ne voli? To – meni izgleda rđav ukus. Ali on je tako činio, taj Bezuslovni. On
dolazaše iz pučine. On sam imao je ljubavi, ali nedovoljno: inače se ne bi toliko ljutio što

njega ne vole. Svaka velika ljubav neće ljubavi: – ona hoće više. Sklanjajte se sputa
takvim bezuslovnim. To je jedna bolesna vrsta, vrsta pučine. Ona rđavo podnosi ovaj

život, zao je pogled njihov na ovu zemlju. Sklanjajte se s puta svim takvim bezuslovnim!
U njih su glomazne noge i zaparna srca – oni ne umeju igrati. Kako bi takvima bila

zemlja laka!

17.

Iskrivljene dođu sve dobre stvari blizu svome cilju. Kao mačke načine grbu, predu
u sebi usled bliske sreće svoje, – sve su dobre stvari nasmejane. Korak odaje da li neko

korača već svojim putem. pogledajte mene kako idem! Ali ko se približi cilju svom, taj

igra. I, zaista vam kažem, ja se nisam u kip pretvorio, niti stojim na jednome mestu tupo,
glupo, kruto, kao stub; ja volim brzo trčanje. Ne mari što ima na zemlji močvara i guste

turobnosti: u koga su noge lake, taj trči i preko blata, i igra kao po očišćenom ledu.
Uzdignite srca vaša, o braćo moja, u vis, sve više! Ali ne zaboravite ni na noge! Podignite

i noge svoje, vi dobri igrači, i bolje još: človite i na glavi!

18.

Ta kruna nasmejanoga, taj venac od ruža: ja sam se sâm ovenčao njime, ja sam
sâm proglasio svetim smeh svoj. Nikog drugog ne nađoh danas da je za to dosta jak.

Zaratustra igrač, Zaratustra lakokrili, koji lakim krilima maše, spreman da poleti, koji