Page 189 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

da se preruši zli duh moj, turobni vrag: – ja Zaratustru volim, tako mi se često čini, moga

zloga duha radi. – I evo već me ovaj spopada i sili me, taj duh turobnosti, taj vrag
večernjega sutona: i, odista, vi viši ljudi, evo mu se prohteva – otvorite samo dobro oči! –

prohteva mu se da se pokaže nag, ne znam još da li kao muško ili kao žensko: ali evo
izlazi, sili me, avaj! otvorite dobro čula svoja! Dan odzvonjava, spušta se veče za sve

stvari, i za najbolje stvari: čujte sad, i vidite, vi viši ljudi, kakav je vrag, da li čovek da li

žena, ovaj duh teške večernje tuge! « To reče stari čarobnjak, pa pogleda lukavo
unaokolo, i dohvati tad harfu svoju.

3.

Kad zrak se mrači,

kad već slana pada
da teši zemlju,

nevidno, i nečujno –
jer laku obuću kap

utešna nosi, k'o svaki tešilac: –
sećaš li, toplo srce, sećaš li se

negdanje žeđi tad? : –

nebesnih suza, rosnih kapi žedno
ležalo si tako, sprženo i svelo,

dok po žutim stazama kroz travu
zglobni zraci večernjeg sunca

letahu okolo, –

kroz crno granje svetli, plameni zraci.

»Istinoljubac? Ti? – i smejahu se –
Ne! Samo pesnik!

Zver, i to lukava, grabljiva, pažljiva,

lažljiva zver,