Page 177 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

uvo kapao od meda svoga i od pesme svoje: svi oni sakriveni, pustinjaci, sami i udvoje,

svi su oni odjednom progovorili u srcu svom: 'Zar živi još Zaratustra? Ne vredi više
živeti, sve je isto, sve je uzalud: ili – morali bismo živeti sa Zaratustrom!' 'Zašto ne dolazi

taj što je toliko objavljivao svoj dolazak? tako pitaju mnogi; da li ga je samoća progutala?
Ili treba možda da idemo mi k njemu?' Dogada se sad da i sama samoća postane trošna i

raspadne se, kao grob koji se raspadne i ne može više da drži mrtve svoje. Svuda se vide

uskrsli iz grobova. Dižu se sad, sve više i više, vali oko brega tvog, o Zaratustra. I ma
koliko da je visoko pećina tvoja, mnogi moraju gore k tebi: čun tvoj neće više dugo

stajati na suvom. I što smo mi očajnici došli ovo u tvoju pećinu, i već nismo više očajni:
to je samo predznak znamenje da ima boljih koji su na putu k tebi, – – jer na putu k tebi

je i on sâm, poslednji ostatak božiji medu ljudima, a to je: svi ljudi velike čežnje,

velikoga gađenja, velike dosade, – svi koji neće više da žive, osim ako mogu da nauče da
se opet nadaju – osim ako se mogu da nauče od tebe, o Zaratustra, velikoj nadi!« Tako

govoraše kralj od desna, pa dohvati ruku Zaratustrinu da bi je poljubio; ali se Zaratustra
odbrani od njegova častvovanja i ustuknu poplašeno, ćuteći i kao da beži odjedared u

daleke daljine. No već posle kratkog vremena bio je opet kod svojih gostiju, pogleda ih
vedrim, ispitujućim pogledom, i reče: »Gosti moji, vi viši ljudi, hoću da govorim s vama

nemački i momački. Niste vi oni na koje sam ja čekao u ovim brdima.« (»Nemački i

momački? To je odviše! reče tad kralj sleva, na stranu; vidi se da ne poznaje dobro
Nemce, ovaj mudrac s Istoka! Već on misli 'nemački i sokački' – tako da! To danas može

sasvim da podnese!«) »Vi ste možda svi skupa zaista viši ljudi, nastavi Zaratustra: ali za
mene – vi niste dosta visoki niti dosta snažni. Za mene, to znači: za ono što je neumoljivo

u meni, što zasad ćuti, ali što neće uvek ćutati. Sve iako spadate uz mene, niste mi ono što
i desna ruka. Jer onaj koji i sâm stoji na bolesnim i slabim nogama, kao vi, taj pre svega

hoće, znao on to ili krio od sebe: da ga štede. A ja ne štedim ruku svojih ni nogu svojih,

ja ne štedim ratnika svojih: kud ste dakle vi pristali za moj rat? S vama bih proigrao
svaku pobedu svoju. A mnogi od vas izvrnuo bi se već na sâm glasni jek bubnjeva mojih.

Pa niste mi ni dosta lepi ni blagorodni. Meni su potrebna čista glatka ogledala za moje

nauke; na vašoj površini ispašće nakazan još i rođeni moj lik. Vaša pleća pritiskuju
mnogi teret, mnoga uspomena; mnogi zao patuljak čuči u uglovima vašim. I u vama ima

skrivene pučine. Iako ste visoki, i od više vrste: mnogo je na vama krivo i nakazno. I