Page 179 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 179

kući, neće biti dovoljno ni za samoga pretskazivača da se nakljuka.) »I k tome od žeđi,

                   nastavi pretskazivač.  Čujem ovde doduše gde žubori voda, kao što žubore besede
                   mudrosti, to jest izobilno i neumorno: ali ja – hoću vina! Nije svako rođen vodopija kao

                   Zaratustra. Voda i nije dobra za umorne i  uvele: nama pristoji vino, – tek ono daruje
                   iznenadno okrepljenje i trenutno ozdravljenje! « Tom prilikom, kada je pretskazivač

                   iskao vina, dogodi se da i kralj sleva, onaj ćutljivi, dode do reči. »Za vino, reče, mi smo

                   se postarali, ja i brat moj, kralj od desna: mi imamo vina dosta, – puna natovarena
                   magarca. Ne traba dakle drugo do hleba.« »Hleba? odvrati Zaratustra smejući se. Baš

                   hleba nema u pustinji. Ali, ne živi čovek samo o hlebu, već i o mesu dobrih jaganjaca, a
                   takva imam dva: – Njih treba brzo zaklati i zgotoviti začinima: tako ja volim. I korenja i

                   voća ima dosta, i dosta dobrih i za čankolize i slatkogrize; a i oraha i drugih zagonetaka

                   da se zubi polome. Tako  ćemo brže-bolje prirediti dobru večeru. Ali ko hoće da se
                   prihvati, mora da i sâm prihvati, čak i kraljevi. Jer kod Zaratustre može da bude i kralj

                   kuvar.« Ovaj predlog bio je svima po srcu: samo što se svojevoljni prosjak opirao mesu i
                   vinu i začinima. »Slušaj samo ovog izelicu Zaratustru! reče u šali: zar se zato ide u pećine

                   i u planine, da se drže ovakve gozbe? Sad dabome razumem ono čemu nas je nekad učio:
                   'Neka je slava maloj sirotinji', i zašto bi hteo da nema prosjaka.« »Budi dobre volje,

                   odgovori mu Zaratustra, kao što sam  ja. Ostani pri navici svojoj,  čestiti  čoveče, melji

                   zrnevlje tvoje, pij vodu tvoju, hvali kuhinju tvoju samo ako ti se čini da si veseo! Ja sam
                   zakon samo za one koji su moji, ja nisam zakon za sve. A ko spada k meni, taj mora da

                   ima snažne kosti, i lake noge, – – mora ići veseo u rat i na gozbe, ne sme biti namršten
                   niti sanjalica, već spreman i na najteže kao da  će na gozbu, zdrav i sav. Ono što je

                   najbolje, pripada mojima i meni; ako nam ga ne daju, uzimamo sami, najbolju hranu,
                   najvedrije nebo, najsnažnije misli, najlepše žene! « – Tako je govorio Zaratustra; a kralj

                   zdesna odvrati »Čudno! Da li je još ikad  čuo ko tako pametne stvari iz usta jednog

                   mudraca? Jer odista, ja držim da je najčudnije kod jednog mudraca kad je pri svem tom
                   još i pametan, i nije magarac.« To reče kralj od desna, i  čuđaše se; a magarac na te

                   njegove reči zadovoljno odvrati: I-ja! Tako otpoče ona duga gozba koja se u staroslovnim

                   knjigama naziva »Tajnom večerom«. A na njoj ne beše ni o čemu drugom govora do o
                   višem čoveku.
   174   175   176   177   178   179   180   181   182   183   184