Page 179 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

kući, neće biti dovoljno ni za samoga pretskazivača da se nakljuka.) »I k tome od žeđi,

nastavi pretskazivač. Čujem ovde doduše gde žubori voda, kao što žubore besede
mudrosti, to jest izobilno i neumorno: ali ja – hoću vina! Nije svako rođen vodopija kao

Zaratustra. Voda i nije dobra za umorne i uvele: nama pristoji vino, – tek ono daruje
iznenadno okrepljenje i trenutno ozdravljenje! « Tom prilikom, kada je pretskazivač

iskao vina, dogodi se da i kralj sleva, onaj ćutljivi, dode do reči. »Za vino, reče, mi smo

se postarali, ja i brat moj, kralj od desna: mi imamo vina dosta, – puna natovarena
magarca. Ne traba dakle drugo do hleba.« »Hleba? odvrati Zaratustra smejući se. Baš

hleba nema u pustinji. Ali, ne živi čovek samo o hlebu, već i o mesu dobrih jaganjaca, a
takva imam dva: – Njih treba brzo zaklati i zgotoviti začinima: tako ja volim. I korenja i

voća ima dosta, i dosta dobrih i za čankolize i slatkogrize; a i oraha i drugih zagonetaka

da se zubi polome. Tako ćemo brže-bolje prirediti dobru večeru. Ali ko hoće da se
prihvati, mora da i sâm prihvati, čak i kraljevi. Jer kod Zaratustre može da bude i kralj

kuvar.« Ovaj predlog bio je svima po srcu: samo što se svojevoljni prosjak opirao mesu i
vinu i začinima. »Slušaj samo ovog izelicu Zaratustru! reče u šali: zar se zato ide u pećine

i u planine, da se drže ovakve gozbe? Sad dabome razumem ono čemu nas je nekad učio:
'Neka je slava maloj sirotinji', i zašto bi hteo da nema prosjaka.« »Budi dobre volje,

odgovori mu Zaratustra, kao što sam ja. Ostani pri navici svojoj, čestiti čoveče, melji

zrnevlje tvoje, pij vodu tvoju, hvali kuhinju tvoju samo ako ti se čini da si veseo! Ja sam
zakon samo za one koji su moji, ja nisam zakon za sve. A ko spada k meni, taj mora da

ima snažne kosti, i lake noge, – – mora ići veseo u rat i na gozbe, ne sme biti namršten
niti sanjalica, već spreman i na najteže kao da će na gozbu, zdrav i sav. Ono što je

najbolje, pripada mojima i meni; ako nam ga ne daju, uzimamo sami, najbolju hranu,
najvedrije nebo, najsnažnije misli, najlepše žene! « – Tako je govorio Zaratustra; a kralj

zdesna odvrati »Čudno! Da li je još ikad čuo ko tako pametne stvari iz usta jednog

mudraca? Jer odista, ja držim da je najčudnije kod jednog mudraca kad je pri svem tom
još i pametan, i nije magarac.« To reče kralj od desna, i čuđaše se; a magarac na te

njegove reči zadovoljno odvrati: I-ja! Tako otpoče ona duga gozba koja se u staroslovnim

knjigama naziva »Tajnom večerom«. A na njoj ne beše ni o čemu drugom govora do o
višem čoveku.