Page 175 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

moju?« Tako je govorio Zaratustra, i podiže se sa svoje postelje kod drveta kao iz

nepoznata opojna zanosa: a gle, sunce je još uvek stajalo pravo nad njegovom glavom. I
mogao bi ko iz toga s pravom zaključiti da tada Zaratustra nije dugo spavao.

Pozdravljanje

Bilo je već dockan poslepodne kada je Zaratustra, posle dugog uzaludnog traženja

i tumaranja, došao opet kući u svoju pećinu. Ali kad je bio već prema njoj, ni na dvadeset
koraka od nje udaljen, dogodi se ono čemu se sad ponajmanje nadao iznova začu onaj

veliki povik za pomoć. I, za čudo! ovaj put dolazio je on iz njegove rođene pećine. Bio je
to jedan dug mnogostruk naročit povik, i Zaratustra je jasno razabrao da je složen iz

mnogih glasova iako je, kad bi se izdaleka čuo, odjekivao kao povik iz jednih istih usta.
Zaratustra poskoči tad do svoje peć!ne, i: nuto: kakvo pozorje za oči očekivaše ga posle

one predigre za uši! Tu su na okupu sedeli jedan do drugog svakolici što ih je toga dana

sreo i mimo kojih je prošao: kralj od desna i kralj sleva, stari čarobnik, papa, dobrovoljni
prosjak, senka, savesni u duhu, žalosni prorok, i magarac; najružniji čovek pak beše

metnuo sebi krunu na glavu, i opasao se dvoma purpurnim pojasevima, – jer je voleo, kao

što vole svi ružni, da se oblači i namešta. A posred te ožalošćene družine stajao je orao
Zaratustrin, narogušen i nemiran, jer je trebalo da odgovori na mnogo šta na što mu

ponos nije davao đa odgovori; mudra zmija pak visila mu je oko vrata. Sve to gledao je
Zaratustra s velikim divljenjem, zatim ispita svakog pojedinog od svojih gostiju s

ljubaznom radoznalošću, pročita šta im u duši piše, i stajaše opet zadivljen. Međutim
iskupljeni se behu podigli sa svojih sedišta, i čekahu sa strahopoštovanjem šta će

Zaratustra reći. A Zaratustra ovako progovori i reče: »Vi očajnici! Vi osobenjaci! To

dakle beše vaš povik za pomoć što ga čuh? A znam sad i to gde treba da tražim onog što
sam ga danas uzalud tražio: višeg čoveka : – on sedi u mojoj rođenoj pećini, taj viši

čovek! Ali čamu se ja čudim! Zar ga nisam ja sâm k sebi namamio žrtvama od meda i
lukavim priželjkivanjem sreće svoje? Nego, čini mi se da vi međusobno slabo pristajete

ovako za društvo, vi činite da svakom od vas bude još teže oko srca, vi vikači za pomoć,
kad sedite ovako zajedno? Mora tek da dođe neko, – neko koji će da vas opet nasmeje,

kakav dobar veseo lakrdijaš, kakav igrač ili vetar ili vetropir, budikakva stara budala: šta