Page 176 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

velite? Oprostite mi, o vi očajnici, što govorim pred vama ovako male reči, neprilične,

zaista, za ovakve goste! Ali vi ne pogađate, šta razigrava srce moje: – – to ste vi sami, vi
ovako kako vas gledam da oprostite! Jer svaki postane srčan kad gleda nekog koji

očajava. Obodravati onog koji očajava, svaki drži da ima dosta snage za to. Meni
samome dadoste vi tu snagu, – lep dar visoki gosti moji! Baš kako treba za dar domaćinu!

Dobro dakle, nemojte se onda ljutiti na mene ako i ja vama što od svoga ponudim. Ovo je

ovde moje carstvo i moje gospodarstvo: a šta je moje, za ovo veče i za ovu noć neka bude
vaše. Zveri moje neka vas služe: pećina moja neka vam bude odmorište! U mom domu, i

ko je kod mene doma, ne sme da očajava, u mome okrugu zaštitiću svakog od divljih
zverova njegovih. I to je prvo što vam mogu ponuditi: Sigurnost! A drugo je: moj mali

prst. Imate li njega, uzmite odmah i celu šaku, i, napred samo! još i srce uz to! Dobro mi

došli ovde, dobro došli, gosti moji!« Tako je govorio Zaratustra, i smejaše se iz ljubavi i
iz zlobe. A na taj pozdrav pokloniše se ponovo njegovi gosti, i ostaše ćuteći u

strahopoštovanju; kralj od desna pak odgovori mu u njihovo ime. »Po tome, o Zaratustra,
kako si nam pružio ruku i pozdravio se s nama, vidimo da si zaista Zaratustra. Ti si se

ponizio pred nama; umalo ti nisi povredio strahopoštovanje naše – : – a ko bi još umeo da
se sa toliko ponosa ponizi tako kao ti? To i same nas diže, to je melem očima našim i

srcima našim. Samo da bismo to videli, popeli bismo se rado i na više bregove nego što je

ovaj breg. Jer mi dođosmo kao radoznali gledaoci, da vidimo kako se mutne oči mogu
razbistriti i razvedriti. I gle, već nema više sve crne naše vike za pomoć. Već nam se duh

i srce šire, i stoje ushićeni. Još malo pa će se i razigrati. Ništa, o Zaratustra, ne raste na
zemlji što bi većma veselilo srce čovekovo nego uzvišena jaka volja: to je najlepše što

raste iz nje. Čitav kraj može da osveži jedno takvo drvo. Kao pinija izgleda mi, o
Zaratustra, onaj koji tako izraste kao ti: duga, ćutljiva, tvrda, usamljena, ima najbolje

savitljivo drvo, divna, – – i najzad s ispruženim snažnim zelenim granama u svoje

carstvo, postavljajući snažna pitanja vetrovima i vihorima, i svemu što živi tamo u
visinama, – i još snažnije odgovore dajući, zapovedajući, nadvlađujući i pobeđujući: o, ko

se ne bi peo na visoke bregove da bi video takvo rastinje? Tvoje drvo ovde, Zaratustra,

daje snage i namrštenome, i nakaženome, gledajući u te nestalni postaje stalan, i srce mu
ozdravi. I veruj, na tvoje brdo i na tvoje drvo upravljene su danas mnoge oči: velika jedna

čežnja zahvatila je ljude, i mnogi su naučili pitati: ko je Zaratustra? Svaki kome si ikad u