Page 174 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

od dugih puteva i od nestalnih mora. Zar nije zemlja vernija? Kako se takav brod na

kopno nasloni, uza'nj prione: – tu je dosta da pauk s kopna razapne do njega konce svoje.
Čvršći konopci tu nisu potrebni. Kao takav zamoren brod u najtišoj luci: tako počivam i

ja sad blizu zemlje, veran, pun vere, pun očekivanja, vezan za nju najtananijim koncima.
O srećo! Srećo! Ti bi da pevaš, o dušo moja? Ti ležiš u travi. Ali ovo je tajanstveni

svečani čas, u koji nijedan pastir u frulu ne duva. Smiruj se! Toplo podne spava nad

poljima. Nemoj pevati! Miruj! Svet je savršen. Ne,pevaj, travo-pevče jedan, o ti dušo
moja! Nemoj ni da šapućeš! Pogle samo – ćut! staro Podne spava, eno miče usnama: da

ne pije sad baš kap sreće – – staru zagasitu kap zlatne sreće, zlatnoga vina? Preleće nešto
preko njega, to se smeje sreća njegova. Tako se – smeje bog. Mir! – – 'Do sreće, kako je

već malo dovoljno do sreće!' Tako sam ja nekad,govorio, i mislio da sam mudar. Ali to je

bilo huljenje: to sam naučio sad. Mudre budale pametnije govore. Baš ono što je
najmanje, što je najtiše, što je najlakše, šušanj jednoga guštera, jedan šum jedan ćuv,

jedan tren oka – ono što je malo, to sačinjava najbolju vrstu sreće. Mir! – Šta to bi sa
mnom: Čuj! Je li to vreme odletelo? Ne padam li to ja? Ne padoh li to ja – čuj! u bunar

večnosti? – Šta se zbiva sa mnom? Mir? Ubode me nešto – avaj – u srce? U srce! O razbi
se, raspukni se srce, posle takve sreće, posle tog uboda! – Kako? Zar nije baš u ovaj čas

svet postao savršen? Okrugao i zreo? O okrugla zrela zlatna lopto – kuda to odlete? Da

potrčim za njom! Čik! Mir – – « (tu se ispruži Zaratustra, i oseti da spava). »Na noge!
reče sam sebi, spavalico! I lenštino jedna! Napred, na noge, vi stare noge! Vreme je i

prevreme, još dobro parče puta treba da prevalite – Eto se ispavaste, otkad spavate? Pola
večnosti! Napred dakle, na noge sad, staro srce moje! A koliko tek smeš posle tolikog sna

– da istraješ budno!« (Ali u tome već ponovo zaspa, jer duša njegova govorila je
drugačije, i otimaše se i leže ponovo) – »Ta mani me! Mir! Zar nije baš sad svet postao

savršen? O ta okrugla zlatna lopta! « – »Ustani, govorio je Zaratustra, ti mala gubo,

dangubo jedna! Šta? Zar bi još jednako da se protežeš, da zevaš, uzdišeš, da padaš dole u
duboke bunare? Ko si ti upravo? O dušo moja!« (i tu se poplaši, jer jedan zrak sunčev

pade s neba dole na njegov lik). »O nebo nada mnom, reče uzdišući, i uspravi se u

sedenju, ti gledaš šta radim? Ti slušaš šta govori čudna duša moja? Kad ćeš popiti ovu
kap rose koja pada dole na sve stvari zemaljske, – kad ćeš popiti ovu čudnu dušu – – kad,

kladencu večnosti! vedri jezoviti ponore na podnu! kad ćeš popiti natrag u sebe dušu