Page 172 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

S tabom sam tumarao po najudaljenijim, najhladnijim svetovima, kao kakva sablast koja

dobrovoljno trči preko zimskih krovova i snega. S tobom sam težio svemu što je
zabranjeno, što je najgore, što je najudaljenije: pa ako je išta na meni vrlina, onda je to što

ni pred kakvom zabranom nisam osetio strâh. S tobom sam razbio sve što je ikad bilo
sveto srcu mom, oborio sam sve pogranične kamenove i sve kipove, trčao sam za

najopasnijim željama, – veruj mi, nema zločina preko kojeg nisam po jedanput pretrčao.

S tobom sam naučio da ne verujem u reči i vrednosti i velika imena. Kad đavo menja
kožu, zar onda ne spadne i ime s njega? Jer i ono je koža. Možda je i sâm đavo – koža.

'Ništa nije istina, sve je dopušteno': tako sam nagovarao sâm sebe. Skakao sam bez
predomišljanja u najhladnije vode, glavačke i srčano. Ah, koliko sam puta zbog toga

stajao nag kao crven rak! Ah, kuda se dedoše sve dobre moje i sav stid moj, i sva vera

moja u one koji su dobri! Ah, kud se dede ona lažna nevinost koju sam imao nekad,
nevinost onih koji su dobri, i blagorodnih laži njihovih! Odviše sam često, odista, išao za

istinom, nogu u nogu: a ona bi me tad udarila po glavi. Ponekad mišljah da lažem, a gle!
tada bih tek naišao – na istinu. Odviše mi je mnogo postalo jasno: sad me se to ništa više

ne tiče. Ništa ne živi više što bih voleo, – kako onda da volim još sama sebe? 'Živeti kako
meni godi, ili uopšte ne živeti': tako hoću ja, tako hoće i najveći svetitelj. Ali, avaj! otkud

meni još nešto da – godi? Imam li ja – još cilj? Luku, u koju bi moje jedro da uplovi?

Imam li dobar vetar? Ah, samo onaj koji zna kuda plovi, zna i koji je vetar dobar i
pogodan za plovidbu. Šta mi još od svega ostade? Srce umorno i bezočno; nestalna volja;

potkresana krila; slomljena kičma. To kušanje, da nađem svoj dom: o Zaratustra, ti to
dobro znaš, to kušanje bilo je moje iskušenje koje će me progutati. Gde je – moj dom?

Tako pitam i tražim, i tražio sam, i nisam našao. O večno Svud, o večno Ne-znam-kud, o
večno – Uzalud! « Tako je govorila senka, a lice Zaratustrino izduži se pri njenim rečima.

»Ti si moja senka! reče najzad, s tugom u srcu. Opasnost za te nije mala, ti slobodni duše

i putniče! Imao si rđav dan; pazi da ti ne dođe još gore veče! Takvim nestalnicima kao ti
što si izgleda najzad i tamnica blaženstvo. Da li si ikad video kako spavaju uhvaćeni

zločinci? Oni spavaju mirno, jer uživaju u novoj sigurnosti svojoj. Pazi dobro, da te još

naposletku ne ulovi kakva skučena vera, kakva tvrda, stroga zabluda! Jer tebe sad može
da zavede sve što je skučeno i čvrsto. Ti si izgubio cilj: teško tebi, kako ćeš taj gubitak

pregoreti i preboleti? Njime si – izgubio i put kojim treba ići! Jadna skitalice, sanjalice,