Page 173 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

umorna leptirice! Da li bi večeras da nađeš odmora i utočišta? A ti idi gore u moju

pećinu! Eno onamo vodi put u moju pećinu. A ja ću sad brzo da opet pobegnem od tebe.
Jer osećam već kao da na meni počiva senka. Hoću da potrčim sam, da bi se oko mene

opet rasvetlilo. Toga radi moraću još dugo da ostanem veselo na nogama. A uveče biće
kod mene – igranka! «

Tako je govorio Zaratustra.

U podne

– I Zaratustra je trčao svud unaokolo, i nije nailazio ni na kog više, i nailazio je

sve više na sebe, i uživao je i udisao žedno svoju samoću, i mislio je na dobre stvari, – po
čitave sate. A kad izbi podne, baš u čas kada je sunce stajalo nad glavom Zaratustrinom,

prolazio je mimo jedno staro iskrivljeno čvornovato drvo, koje je sve uokolo obgrlila bila

obilna ljubav jednog vinskog čokota, tako da samo sebe nije maglo videti: s njega su
visili mnogi žuti grozdovi nasusret putniku. Tada mu se prohte da zagasi malu žeđ, te da

otkine jedan grozd; ali kad je već ispružio bio ruku da to učini, tada mu se još više prohte

nešto drugo: naime, da legne pokraj drveta, u taj čas posred podneva, pa da spava. Tako
učini Zaratustra; i tek što beše legao na zemlju, u tišini i milini šarene trave, zabravi na

svoju malu žeđ, i zaspa. Jer, kao što glasi poslovica Zaratustra: Jedno je potrebnije nego
drugo. Samo što mu oči ostaše otvorene: – jer se ne mogaše nagledati i nahvaliti drveta i

ljubavi grozdnog čokota. A padajući u san, evo kako je govorio Zaratustra u srcu svom.
Mir! Mir! Ne postade li svet savršen u ovaj čas? Šta se to zbiva sa mnom? Kao što igra

laki vetrić, nevidljiv, po uglačanu podu morskom, tanan, tanan kao perce: tako – igra san

po meni. Ne zaklapa mi oka, ostavlja mi dušu budnu. Tanan je, zaista! tanan kao perce.
Obrlati me, ni sâm ne znam kako, dodiruje me u meni rukom i prstima punim milošte, i

sili me. Jest, prisili me da se duša moja ispruži: – – kako izdužena i umorna postaje čudna
duša moja! Dođe li joj veče sedmoga dana baš u podne? Je li već predugo tumarala

blažena među dobrim i zrelim tvarima? Ispruža se sve više – sve duža! mirna leži, čudna
duša moja. Odviše je već dobroga okusila, i ta je zlatna tuga pritiskuje te razvlači usta. –

Kao brod koji je uplovio u najtišu luku svoju: – eno ga gde se naslanja na zemlju, umoran