Page 171 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Sen

No tek što je dobrovoljni prosjak pobegao i Zaratustra opet ostao sam sa sobom,
kad ali ču iza svojih leđa nov glas koji je vikao: »Stani, Zaratustra! Stani, kad ti kažem! ja

sam, o Zaratustra, ja, senka tvoja!« Ali Zaratustra nije hteo da stane, jer ga odjedared
spopala beše ljutnja zbog velike navale i guranja u brdima njegovim. »Kud se dede

samoća moja? reče. Ovo mi je odista već mnogo; u ovoj planini sve gmiže, moje carstvo

nije više od ovoga sveta, potrebna su mi nova brda. Senka me moja zove? Šta je stalo do
senke moje! Neka beži za mnom! ja ću – pobeći od nje.« Tako je govorio Zaratustra u

srcu svom, i pobeže. Ali onaj što beše za njegovim leđima, iđaše za njim: tako da su
ubrzo njih troje u redu trčali jedan za drugim, to jest, napred dobrovoljni prosjak zatim

Zaratustra, i, kao treći na kraju senka njegova. Nisu dugo trčali tako a Zaratustra se
osvesti, uvide da je ludo što radi, i otrese sa sebe jednim mahom svu svoju ljutnju i

dosadu. »Šta! reče, zar se nisu oduvek dogadaile najsmešnije stvari kod nas starih

pustinjaka i svetitelja? Odista, ludost moja ponarasla je visoko u brdima! Evo, šestore
noge od budala čujem sad gde kloparaju jedna za drugom! A zar sme Zaratustra da se

boji jedne senke? I još na kraju krajeva, izgleda mi da su u nje duže noge nego u mane.«

To reče Zaratustra, i, smejući se očima i utrobom, zastade, brzo se okrete – i gle, umalo te
pri tom ne obori na zemlju sen svoju, sledbenika svog: tako je ovaj bio već tik iza njega, i

tako je bio slab. A kad ga premeri očima, poplaši se kao od kakve iznenadne sablasti:
tako tanak, pocrneo, šupalj i preživeo izgledaše taj sledbenik. »Ko si ti? upita Zaratustra

ljutito, šta tražiš tu? I zašto se nazivaš senkom mojom? Ti mi se ne sviđaš.« »Oprosti mi,
odgovori senka, što sam to ja; a ako ti se ne sviđam, tim bolje, o Zaratustra! tim bolje za

tebe, i za tvoj ukus. Putnik sam ja, koji je već mnogo išao za tobom, nogu u nogu: uvek

sam uz put, ali bez cilja, a i bez doma tako da mi zaista malo nedostaje pa da budem
večiti Žid, jedino što nisam večit i što nisam žid. Kako? Zar moram uvek biti uz put?

Povijan svakim vetrom, nestalan, gonjen? O, zemljo, odviše okrugla postala si za me!
Nema površine na kojoj nisam sedeo, kao umorni prah spavao sam na ogledalima i

prozorskim oknima: sve od mene uzima, ništa ne daje, postajem sve tanji, – još malo pa
ću biti kao senka. Za tobom, o Zaratustra, leteo sam i kretao sam se najduže, pa iako sam

se krio od tebe, ipak sam bio najbolja senka tvoja: svud gdegod si ti sedeo, sedeo sam i ja.