Page 151 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Razgovor s kraljevima

1.

Ne beše prošao još ni čitav sat otkako se Zaratustra uputio u svoje planine, kad ali

vide odjedared čudan jedan pohod. Baš stazom kojom je hteo da siđe, dolažahu dva
kralja, ukrašeni krunama i purpurnim pojasima, i šareni kao ptica flamingo: a pred sobom

terahu natovarena magarca. »šta traže ovi kraljevi u mome carstvu?« govorio je

Zaratustra začuđen u srcu svom, i hitro se sakri iza jednog žbuna. A kad kraljevi dospeše
do njega, reče on poluglasno, kao neko koji sâm sa sobom govori: »Čudno! Vrlo čudno!

Kako se to slaže? Dva kralja vidim – a samo jednog magarca!«. Tad zastadoše oba kralja,
s osmehom na licu pogledaše onamo otkud je glas dolazio, i pogledaše zatim jedan

drugome u lice. »Tako se zacelo i među nama često misli, reče kralj od desna, ali se ne
kazuje glasno.« A kralj sleva sleže ramenima i odgovori: »To je zacelo kakav kozar. Ili ie

kakav pustinjak koji je predugo živeo medu stenjem i drvećem. Jer i nikakvo društvo

kvari dobre navike.« »Dobre navike? odgovori zlovoljno i gorko drugi kralj: a od čega to
hoćemo da pobegnemo? Zar ne od,dobrih navika? Od 'dobrog društva' našeg? Bolje je,

zaista, živeti među pustinjacima i kozarima nego sa našim pozlaćenim lažno premazanim
pukom, – mada on sebe naziva 'dobrim društvom', – mada on sebe naziva 'plemstvom'.

Ali, na njemu je sve lažno i trulo, pre svega krv, hvala budi starim opakim bolestima, i
još opakijim veštacima lekarima. Ponajbolji mi je danas još, i ponajmiliji, kakav zdrav

seljak, grub, prepreden, tvrdoglav, izdržljiv: to je danas najotmeniji rod. Seljak je danas

najbolje što ima; i rod seljački trebalo bi da je gospodar! Ali je danas carstvo pučine, –
mene ne mogu više zavarati. A pučina, to znači: mešavina. Pučina-mešavina: u njoj je sve

i u svima pravcima izmešano, svetac i probisvet, vlastelin i Jevrejin, i svi rodovi životinja

iz kovčega Nojeva. Dobre navike! Sve je kod nas lažno i trulo. Niko ne zna više kako se
poštuje: od toga smo baš i pobegli. Sve sami sladunjavi nametljivi kerovi, koje pozlaćuje

palmovo lišće. Gušim se od gađenja, što smo i sami mi kraljevi postali lažni, pokriveni i
pretovareni starim požutelim pradedovskim bleskom, taliri koje prevrću najgluplji i

najlukaviji, i svi oni koji danas kajišare s moći! Mi nismo prvi – a moramo da izgledamo