Page 148 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 148

šibam bičem božijim«. Ne ljutim se ja zbog toga na takve goropadnike! jer su mi oni

                   taman dobrodošli za smeh! Oni i moraju biti nestrpljivi, ti veliki bubnjevi, jer će ili danas
                   ili neće nikad doći do reči! A ja i moja sudba – mi ne govorimo za danas, a ne govorimo

                   ni za nikad: mi imamo za govor strpljenja i vremena i prevremena. Jer jednom mora doći,
                   i ne sme proći mimo. Ko mora jednom doći i ne sme proći mimo? Naš veliki Iznenad, a

                   to, je naše veliko daleko ljudsko carstvo, carstvo Zaratustrino od tisuće godina. Koliko je

                   daleko to »daleko«? šta me se tiče! Ali ipak zato stoji ono ne manje čvrsto –, i obema
                   nogama stojim ja pouzdano na tom temelju, na jednom večnom temelju, na tvrdom

                   prakamenju, na ovome najvišem, najtvrđem prstenju, ka kojemu dolaze svi vetrovi kao na
                   kakvo raskršće vetrova, pitajući gde su? i otkuda dolaze? i na koju će stranu? Smej se

                   ovde, smej se od srca, vedra, zdrava zluradosti moja! Sa visokih brda bacaj dole varljive

                   svoje podsmehe i poruge! Namami mi varljivim sjajem svojim najlepše ljudske ribice! I
                   što iz svih mora meni pripada, što je moje rođeno na svim stvarima – to mi ulovi, to mi

                   dovedi amo gore: na to  čekam, ja najzluradiji od svih  ribolovaca. Napolje sa tobom,
                   udičice moja! Unutra s tobom, u dubinu, mamče sreće moje! Kapaj najslađu rosu svoju,

                   među duše moje! Ugrizi, udice moja, za trbuh svaku crnu turobnost! Napolje, u svet, oko
                   moje! O kolika li su mora svud oko mene, koliko se ljudskih budućnosti ukazuje na

                   obzorju! A nada mnom – kakva ružičasta tišina! Kakvo razvedreno ćutanje!


                                                        Povik za pomoć



                          Idućega dana sedeo je opet Zaratustra na kamenu svome pred pećinom, dok su
                   zveri lutale napolju po svetu da bi donele kući nove hrane, – i  nova meda: jer je

                   Zaratustra potrošio bio i rasuo stari med do poslednje kapi. Sedeći tako, sa štapićem u

                   ruci, crtao je po zemlji sen tela svog, i premišljao je, no ne o sebi i o svojoj seni – kad ali
                   se odjednom trže i zadrhta: jer vide uz  svoju sen još jednu drugu sen. Pa kako brže

                   pogleda oko sebe i ustade, gle, pred njim stajaše prorok, onaj isti kojega je jednom za
                   stolom svojim nahranio i napojio, glasnik velikog umora koji učaše: »Sve je isto, ništa se

                   ne isplaćuje, svet nema smisla, znanje davi«. Ali se sad lik njegov bio izmenio, i kad
                   Zaratustra zagleda u oči njegove, srce mu ponovo zadrhta: toliko zlih obavesti i opaljenih

                   munja igrahu na liku tom. Prorok koji je opazio šta se dešava u duši Zaratustrinoj,
   143   144   145   146   147   148   149   150   151   152   153