Page 148 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

šibam bičem božijim«. Ne ljutim se ja zbog toga na takve goropadnike! jer su mi oni

taman dobrodošli za smeh! Oni i moraju biti nestrpljivi, ti veliki bubnjevi, jer će ili danas
ili neće nikad doći do reči! A ja i moja sudba – mi ne govorimo za danas, a ne govorimo

ni za nikad: mi imamo za govor strpljenja i vremena i prevremena. Jer jednom mora doći,
i ne sme proći mimo. Ko mora jednom doći i ne sme proći mimo? Naš veliki Iznenad, a

to, je naše veliko daleko ljudsko carstvo, carstvo Zaratustrino od tisuće godina. Koliko je

daleko to »daleko«? šta me se tiče! Ali ipak zato stoji ono ne manje čvrsto –, i obema
nogama stojim ja pouzdano na tom temelju, na jednom večnom temelju, na tvrdom

prakamenju, na ovome najvišem, najtvrđem prstenju, ka kojemu dolaze svi vetrovi kao na
kakvo raskršće vetrova, pitajući gde su? i otkuda dolaze? i na koju će stranu? Smej se

ovde, smej se od srca, vedra, zdrava zluradosti moja! Sa visokih brda bacaj dole varljive

svoje podsmehe i poruge! Namami mi varljivim sjajem svojim najlepše ljudske ribice! I
što iz svih mora meni pripada, što je moje rođeno na svim stvarima – to mi ulovi, to mi

dovedi amo gore: na to čekam, ja najzluradiji od svih ribolovaca. Napolje sa tobom,
udičice moja! Unutra s tobom, u dubinu, mamče sreće moje! Kapaj najslađu rosu svoju,

među duše moje! Ugrizi, udice moja, za trbuh svaku crnu turobnost! Napolje, u svet, oko
moje! O kolika li su mora svud oko mene, koliko se ljudskih budućnosti ukazuje na

obzorju! A nada mnom – kakva ružičasta tišina! Kakvo razvedreno ćutanje!

Povik za pomoć

Idućega dana sedeo je opet Zaratustra na kamenu svome pred pećinom, dok su
zveri lutale napolju po svetu da bi donele kući nove hrane, – i nova meda: jer je

Zaratustra potrošio bio i rasuo stari med do poslednje kapi. Sedeći tako, sa štapićem u

ruci, crtao je po zemlji sen tela svog, i premišljao je, no ne o sebi i o svojoj seni – kad ali
se odjednom trže i zadrhta: jer vide uz svoju sen još jednu drugu sen. Pa kako brže

pogleda oko sebe i ustade, gle, pred njim stajaše prorok, onaj isti kojega je jednom za
stolom svojim nahranio i napojio, glasnik velikog umora koji učaše: »Sve je isto, ništa se

ne isplaćuje, svet nema smisla, znanje davi«. Ali se sad lik njegov bio izmenio, i kad
Zaratustra zagleda u oči njegove, srce mu ponovo zadrhta: toliko zlih obavesti i opaljenih

munja igrahu na liku tom. Prorok koji je opazio šta se dešava u duši Zaratustrinoj,