Page 155 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

»Ja sam savesni u duhu, odgovori upitani, i u stvarima duha teško da je ko stroži,

uži i tvrdi od mene, osim onog od kojega sam sve naućio, sâm Zaratustra. Bolje je ništa
ne znati nego znati mnogo upola! Bolje je biti lud na svoju ruku nego mudar po tuđem

mišljenju! Ja idem do dna: – šta je stalo do tog da li je ono veliko ili malo? da li mu je
ime močvara ili nebo? Pedalj dna, meni je dovoljno: samo ako je tu zaista dno i tle! –

pedalj dna: to je taman dosta da se na njemu može stajati. U pravoj svesnoj savesnosti

ništa nije veliko i ništa malo.« »To si možda ti onaj što traži saznanja o pijavici? zapita
Zaratustra; i ti tragaš za pijavicom do na dno dna, savesniče?« »O Zaratustro, odgovori

zgaženi, to bi bilo preogromno, kako bih se smeo toga poduhvatati! Ali, ono što znam i
poznajem dobro, to je mozak pijavičin: – u tome je moj svet! A to je veruj ceo jedan svet!

Oprosti što tu ponos moj iz mene progovara, ali u tome mi nema ravna. Zato sam i rekao:

'ovde sam kod svoje kuće'. Otkada tragam već za tim jedinim, za mozgom pijavičinim, da
mi se ljigava istina tu više ne izmigolji! Tu je moje carstvo! – idući za tim odbacio sam

sve drugo, idući za tim sve mi je ostalo postalo svejedno; i tik uz znanje moje leži
ispruženo crno moje neznanje. Moja savest u duhu traži to od mene, da jedno znam a sve

drugo ne znam: gadim se svih polutana u duhu, svih maglovitih, kolebljivih, zanesenih.
Gde poštenje moje prestaje, tu sam slep, i hoću da sam slep. Ali gde hoću da saznam,

hoću i da sam pošten, to jest tvrd, strog, tesnogrud, svirep, neumitan. To što si ti, o

Zaratustra, jednom rekao: 'Duh je život koji zaseca sam u život', to me je zavelo i navelo
ka tvojoj nauci. I, zaista, rođenom krvlju svojom kupio sam znanje svoje!« »Kao što se

vidi«, upade mu u reč Zaratustra; jer još jednako tecijaše krv niz golu ruku savesnoga. A
deset pijavica behu se zagrizle u nju. »O ti čudni čoveče, čemu me sve uči ovo što vidim,

to jest ti sâm glavom! Ne bih možda ni smeo sasuti sve to u tvoje stroge uši! Ali dosta!
Rastanimo se sad! Nego, voleo bih da te opet nađem. Onamo gore vodi put ka mojoj

pećini: budi noćas onde moj mili gost! Rado bih i na telu tvom popravio to što te je

Zaratustra nogom gazio: mislim se, kako ću. Ali sad me jedan povik za pomoć hitno
zove, pa te moram ostaviti.« Tako je govorio Zaratustra.