Page 149 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

prebrisa rukom preko lica, kao da bi da ga zbriše; isto to učini i Zaratustra. Pa kad su se

oboje na taj način pribrali i osnažili, pružiše ruke jedan drugom, u znak da priznaju i
pristaju da se već znaju. »Dobro mi došao, reče Zaratustra, ti proroče velikog umora,

neka nisi bio uzaman nekad gost za stolom mojim i u kući mojoj. Jedi i pij kod mene i
danas, i prosti što će i jedan zadovoljan star čovek sedeti s tobom za stolom« –

»Zadovoljan star čovek odgovori prorok mašući glavom: ma ko da si, ili hteo da si, o

Zaratustra, došao je kraj boravku tvome ovde gore, – čun tvoj uskoro neće više biti na
suvu!« – »Zar sam ja na suvu?« – zapita smejući se Zaratustra. – »Oko brega tvoga dižu

se vali, odgovori prorok, dižu se sve više i više, vali velike nevolje i turobnosti; oni će
uskoro podići i čun tvoj i tebe poneti sobom.« – Zaratustra je ćutao i čudio se. – »Zar ti

još ništa ne čuješ? nastavi prorok: zar ne čuješ kako bruji i tutnji iz dubine?« - Zaratustra

je još uvek ćutao i osluškivao: tada začu dug, vrlo dug povik, koji su provalije prihvatale i
dalje bacale, jer ga nijedna ne htede zadržati: tako je zloslutno odjekivao. »Nevaljali

glasniče, progovori najzad Zaratustra, to je povik za pomoć, i povik čoveka koji dolazi
zacelo iz kakvog crnog mora. Ali šta se mene tiče ljudska nevolja! Poslednji greh moj

koji mi još ostade, da li znaš kako se zove?« – »Samilost! odgovori pretskazivač prepuna
srca i diže obe ruke u vis – o Zaratustra, ja sam evo došao da te zavedem na poslednji

greh tvoj!« – A tek što je bio izustio te reči, odjeknu ponova povik, duži i očajniji od

prvog, i već mnogo bliže. »Čuješ li? Čuješ li, o Zaratustra? uzviknu prorok, tebi je
namenjen povik taj, tebe zove: dođi, dođi, dođi, vreme je, krajnje je vreme!« – Zaratustra

je ćutao, zbunjen i uzbuđen; najzad zapita, kao neko koji okleva pred samim sobom: »Pa
ko je to što me odonud zove?« »Ta ti to znaš, odgovori ljutito pretskazivač, što se kriješ?

To je viši čovek, koji te zove u pomoć!« »Viši čovek? uzviknu Zaratustra sav
prestravljen: šta hoće taj? Šta hoće taj? Viši čovek! Šta on tu traži?« – i po koži ga obli

znoj. Ali prorok ne odgovaraše na strah Zaratustrin, već osluškivaše napregnuto da li će

čuti što iz dubine. A kad je onde dugo vremena sve ostalo mirno, obrnu pogled svoj, i
vide Zaratustru gde stoji i drhće. »O Zaratustra, prozbori tužnim glasom ti mi ne izgledaš

kao neko kome će sreća da zavrti mozak: moraćeš poigrati, da mi se ne bi stropoštao! Ali

sve i da poigraš preda mnom, i da poskočiš svojim neobičnim skokovima, neka mi ipak
niko ne pokuša reći:'Pogle, evo ovo sad igra poslednji veseli čovek!' Uzaman bi neko

dolazio amo na ovu visinu da takvoga ovde nađe: Našao bi pećine i peštere, skrovišta za