Page 154 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

iznenada na jednog čoveka. I gle, odjedared mu prsnuše u lice jedan krik od bola, i dve

kletve, i dvadeset gadnih psovki: tako da on onako poplašen podiže štap pa još i udarati
stade po zgaženome. Ali se odmah zatim pribra; i srce mu se u sebi smejaše ludosti koju

baš beše učinio. »Oprosti, reče zgaženome, koji se ljutito digao bio sa zemlje i seo,
oprosti, i pre svega čuj jedno poređenje. Kao što putnik, sanjajući o dalekim stvarima, na

usamljenoj stazi iznenada nagazi na psa koji se izvalio na sunce: – kao što tad oboje

odskoče, i poskoče jedan na drugog, misliš dindušmani su jedan drugome, a oboje se tek
dušmanski poplašili: tako se desilo i nama. Pa ipak, ipak! – zar nije tako malo nedostajalo

pa da se stanu milovati, taj pas i taj usamljenik! Ta zar nisu oboje – usamljenici!« – »Ma
ko da si, reče još uvek ljutito zgaženi, ti mi i sa poređenjem svojim odviše blizu stupaš,

ne samo nogom svojom! Pogle, zar sam ja pas?« – i pri tom se po diže od sedenja, i

izvuče golu ruku svoju iz močvare. Jer isprva beše ispružen ležao po zemlji, skriven i
nevidljiv kao oni što vrebajući dočekuju vodenu divljač. »Ma šta ti to radiš!« povika

Zaratustra poplašeno, jer vide kako mnoga krv curi niz golu ruku, – »šta ti se desilo? Da
te nije ujela, nesrećniče, kakva zla zver?« Raskrvavljeni se smejao, još uvek ljut. »Šta te

se tiče! reče, i htede da pođe. Ovde sam kad svoje kuće i na svome zemljištu. Neka me
pita ko god hoće: ali ludaku mi se ne odgovara.« »Varaš se, reče Zaratustra sažaljivo, i

zadrži ga, – ti se varaš: ovde ti nisi kod svoje kuće, nego si u mome carstvu, a tu ja neću

da se ikome šta desi. Možeš me zvati kako ti je drago, – a ja sâm onaj koji treba da sam.
Ja sâm nazivam se Zaratustrom. Nego čuj! Onamo gore vodi put ka pećini Zaratustrinoj:

nije daleko, – ne bi li da kod mene vidaš rane) Zlo si prošao, nesrećniče, u životu ovomu;
prvo te ugrize zver, pa je zatim – zgazi čovek!« – Ali kad zgaženi ču ime Zaratustrino,

preobrazi se. »Šta se to sa mnom zbi? poviče, ta ko me se još tiče u životu ovom do ovaj
jedini čovek, to jest Zaratustra, i ona jedina zverka, što od krvi živi, pijavica. Pijavice radi

ležao sam ovde kraj ove močvare kao ribar, i već mi po deseti put posisa krv iz ispružene

ruke, kad ali zažedne krvi moje još lepši pijanac, sâm Zaratustra! O sreće! O čuda!
Blagosloven ovaj dan koji me domami ka ovoj močvari! Blagosloven najbolji i najživlji

krvopija koji danas živi, i blagoslovena najveća pijavica savesti, Zaratustra! « – Tako je

govorio zgaženi; a Zaratustra se radovao njegovim rečima, i finoći i poštovanju u njima.
»Ko si ti? zapita pružajući mu ruku, među nama ima mnogo da se raščisti i razbistri: ali

se već, rekao bih, dan počinje da čisti i vedri.«