Page 156 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Čarobnik

1.

Tek što je Zaratustra zaobišao jednu stenu, vide, nedaleko pod sobom, na istoj

stazi čoveka koji mahaše rukama kao besomučan, i koji se najzad stropošta potrbuške na
zemlju. »Stoj! progovori tad Zaratustra u srcu svom, ono je zacelo viši čovek, od njega

dolazaše onaj opaki povik za pomoć, – daj da vidim da li se tu može pomoći.« A kad je

pritrčao k mestu gde ležaše čavek na zemlji, nade drhćućeg starca sa unezverenim očima;
i ma koliko da se Zaratustra mučio da ga podigne i ispravi na noge sve beše uzalud.

Izgledalo je čak da jadnik i ne opaža da ima koga blizu njega; naprotiv, on se osvrtaše
jednako uokolo praveći nemoćne pokrete, kao neko koga je ceo svet napustio te koji je

sasvim usamljen. Najzad ipak, posle dugog drhtanja i grčenja i previjanja, stade ovako

jadikovati:

Ko će me zgrejat', da li me još voli ko?
Pružite tople ruke!

Pružite srca žar!
Prostrt, prestravljen,

samrtnik kom noge greju još –

dok telom tresu groze neznane
i ledni žmarci svud podilaze, –

progonjen tobom, Misli! skrivena,
nekazana, užasna!

ti lovče iza teških oblaka!

k'o gromom poražen od tebe, Oko
podrugljivo, što me iz mraka gleda – tako ležim;

svijam se, previjam, i mučim
u svakojakim večnim mukama,

pogođen

tobom, lovče svirepi,