Page 147 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

od meda.« – A kad je Zaratustra bio gore na visini, posla kući zveri koje ga dopratiše, i

uveri se da je ostao sam – tada se nasmeja od sveg srca, pogleda uokolo i progovori
ovako: Što sam govorio o prinošenju žrtve i o žrtvi od meda, bilo je tek lukavstvo moga

govora i, odista, potrebna ludost! Ali ovde na visini već smem slobodnije govoriti nego
pred usamljeničkom pećinom, i pred usamljeničkim domaćim zverima. Kakva žrtva! Ja

rasipam što god mi se daruje, ja rasipnik sa tisuću ruku: kako bih to još – žrtvom nazvao!

A što sam iskao meda, to sam u stvari iskao mamac i slatke sluzi, na što se oblizuju i
gunđavi međedi, i ćudljive durljive ptice zloslutnice: – najbolji mamac, koji treba

lovcima i ribolovcima. Jer ako je svet kao neka mračna šuma puna zverinja, i vrt naslada
za sve divlje lovce, meni izgleda on još pre i više kao prebogato more, bez dna, – prepuno

šarenih riba i rakova, kojeg bi se i sami bogovi zaželeli, da bi postali po njemu ribari i

lovci mrežama: tako je bogat svet udesima, velikim i malim! Poglavito svet ljudi, more
ljudi: – u njega bacam evo svoju zlatnu udicu, s rečima: otvori se, ljudski ambisu! Otvori

se, i izbaci mi amo ribe svoje i svoje ruse rakove! Najboljim mamcem svojim hoću da
namamim danas najčudesnije ljudske ribe! – samu sreću svoju baciću u pučine i u daljine,

među istok, podne, i zapad, ne bi li mnoge ljudske ribe naučile nagrizati i nanizati se na
moju sreću, na šiljastu udicu moju, koja će ih izvući k meni u moju visinu, najšarenije

morske na-dnu-plovce k najzluradijemu od svih ribolovaca na ljude. Jer ja sam to, sav i

od iskoni; vučem, privlačim, izvlačim navlačim i navijam, – izvijač, navijač i vaspitač,
koji nije uzaman sâm sebe jednom nagovarao: »Budi ono što si!« Neka dođu ljudi k meni

gore: jer ja još čekam znak, da li je vreme za poslednji moj silazak; još neću ja sam da se
siđem, kao što ću morati, i da propadnem među ljudima. Na to čekam ovde na visokim

brdima, lukav i podrugljiv, niti nestrpljivo, niti strpljivo, naprotiv, kao neko koji se i od
strpljivosti odučio, – zato što više ne »trpi«. Jer sudbina moja ostavlja mi vremena: da me

nije zaboravila? Ili sedi možda u hladu kakvog velikog kamena, pa hvata mušice? Ali

verujte, ja sam joj zahvalan na tome, večnoj sudbini svojoj, što me ne goni i što ne
navaljuje, i što mi daje vremena da teram lakrdije i pakosti: tako da sam mogao poći

danas u ribolov na ovo visoko brdo. Je li još iko od ljudi hvatao ribe po visokim brdima?

Ali, iako je ludost to što ja ovde gore tražim i radim: ipak je bolje ovako nego da tamo
dole od čekanja postanem svečan, i pozelenim, i požutim – narogušen goropadnik od

čekanja, sveti leti vihor iz planina, što nestrpljivo urliče u nizine: »Čujte me, ili ću da vas