Page 136 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

je iz sebe. A vi, – od toga već načiniste pesmu za svoju sviralu? Ja pak ležim evo, još

umoran od onog odgriza i ispljuvaja, još bolan usled sopstvenog spasenja. I vi ste sve to
gledali? O zveri moje, zar ste i vi svirepi? Da li ste hteli da vidite veliki bol moj, kao

što,to ljudi čine? Jer čovek je najsvirepija životinja. Ono pri čemu se on dosad na zemlji
ponajbolje osećao, to su žalosne igre, barabe s bikovima, i razapinjanja na krst; a kad je

pronašao, pakao, zaista vam kažem, to mu je bilo nebo na zemlji. Kad veliki čovek

poviče od bola : – brže bolje dotrči do njega mali; a jezik mu visi iz usta od radoznalog
uživanja. On pak naziva to svojim »sažaljenjem«. Mali čovek, naročito ako je pesnik –

kako vredno optužuje život rečima! Počujte ga, ali ne prečujte ono uživanje što izviruje iz
sveg optuživanja! Takve tužioce života: njih savlada život dok zatrepće okom. »Ti si

zaljubljen u mene, govori žena bezočna; počekaj malo, još nemam vremena za te.« Prema

samom sebi čovek je najsvirepija životinja. Kad svih onih koji se nazivaju »grešnici« i
»krstonosci« i »isposnici«, ne prečujte ono sladostrasno uživanje što izviruje iz tog

tuženja i optuživanja! A ja sâm – da li ja hoću ljude ovim da optužujem? Ah, zveri moje,
samo sam to jedno dosad naučio, da je čoveku potrebno ono što je najgore na njemu da bi

mu bilo najbolje, – – da u onom što je najgore leži najbolja snaga njegova, i najtvrđi
kamen za onoga koji najviše zida i stvara; i da čovek mora postati bolji i gori: Nije u

tome bio krst na koji sam razapet, što sam znao da je čovek zao, – nego sam ja vikao iz

sveg grla, kako još niko vikao nije: »Ah, zašto je ono što je najgore na njemu tako odviše
malo! Ah, zašto je ono što je najbolje na njemu tako odviše malo!« Velika zasićenost

čovekom – ona me je davila i ona mi se beše spustila u ždrelo: i ono što je vrač prorekao:
»Sve je isto, ništa se ne isplaćuje, znanje davi«. Dug jedan suton hramao je preda mnom,

jedna na smrt umorna i smrću opijena rastuženost, koja mi je zevajući govorila. »Večno
se vraća čovek kojega si sit, mali čovek« – tako je zevala moja turobnost, vukući nogu za

sobom i ne mogući zaspati. U pećinu mi se pretvori zemlja čovekova, grudi joj upadoše u

nju, a sve živo postade za me ljudska trulež i ljudske kosti i trošna prošlost. Uzdisaji moji
sedeli su na svima ljudskim grobovima i ne mogahu se više podići; uzdisaji moji i pitanja

moja úkahu i kukahu i lutahu i tužahu, danju i noću: – »ah, čovek se večno vraća! Mali se

čovek večno vraća!« Nage sam ih video jednom oboje, najvećega čoveka i najmanjega
čoveka: odviše slične jednog drugome, – odviše čovečanskog još i najvećega medu

njima! Zar najmanji najveći! – to je bila moja zasićenost ljudima! I večno vraćanje i