Page 134 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Ozdravljenik

1.

Jednog jutra, ne dugo po povratku svom u pećinu, poskoči Zaratustra sa svoje
postelje kao manit, stade se derati strašnim glasom i mlatiti rukama, kao da leži još neko

u postelji pa neće da ustane; i toliko je odjekivao glas Zaratustrin, da su njegove zveri
poplašene dotrčale, i da su iz svih pećina i jaruga, koje su bile u blizini Zaratustrine

pećine, sve ptice i zverinje pobegli, leteći, lepršajući se, gamižući, skakućući, kako je god

koje od svojih nagu i krila stiglo. A Zaratustra je govorio ove reči: Izlazi, misli bez dna,
iz dubine moje! Ja sam tvoj petao budilnik i ruj zorin, dremljivi crve: ustani! diži se! Moj

će te jasni kukurek već razbuditi! Odreši lance sa ušiju svojih, pa slušaj! Ja hoću da
progovoriš! Ustaj! Diži se! Ovde je groma dosta da bi i grobovi mogli pročuti! Otrljaj

san, i sve što je brljivo i razroko, iz očiju svojih! Slušaj i očima svojim što ću ti reći: jer
glas moj isceljuje i sleporođenčad. Kad se jednom razbudiš, ostaćeš mi budna večito. Nije

moj običaj, da budim prababe iz sna, pa da ih onda pustim da – dalje spavaju! Ti se

mičeš, protežeš, stenješ? Ustani! Na noge! Neću da mi stenješ – nego da govoriš!
Zaratustra te zove, bezbožnik Zaratustra! Ja, Zaratustra, zatočenik života, zatočenik

patnje, zatočenik kruženja – zovem tebe, moju najdublju, bez dna, misao! Blago meni! Ti

dolaziš, – ja te čujem! Bezdana moja progovara, krajnju dubinu svoju izvrnuo sam na
videlo! Blago meni! Ovamo! Pruži ruku – – ha! Pusti! Haha! – – Gad, gad, gad – – –

teško meni!

2.

Tek što je Zaratustra izgovorio ove reči, stropošta se na zemlju kao mrtvac, i
ostade dugo tako. A kad je opet došao k sabi, bio je bled i drhtao je, i osta ležeći, i ne

htede zadugo ništa da jede niti da pije. To ga je tako držalo sedam dana; a njegove zveri
ne napuštahu ga ni danju ni noću, osim šte je orao pakatkad izletao po hranu. Što bi

naotimao i doneo, to je metao Zaratustri na postelju: tako da je naposletku Zaratustra