Page 139 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

vinima mudrosti. O dušo moja, oblivao sam te svakim suncem i svakom noći i svakim

ćutanjem i svakom čežnjom: – tako da si mi rasla kao čokot vinove loze. O dušo moja,
prebogata i teška stojiš ti sad, kao čokot vinove loze sa nabreklim vimenirna, i

nabubrelim mrko-zlatnim grozdovima: – – nabubrenim i pogurenim usled sreće tvoje,
očekujući u izobilju, i sramežljiva još sa čekanja svoga. O dušo moja, nema nigde više

duše koja bi bila punija ljubavi, i koja bi mogla više da zahvati i više da obuhvati! Gde su

još budućnost i prošlost bliže jedna drugoj nego u tebe? O dušo moja, sve sam tebi dao, i
dajući tebi moje se ruke isprazniše: – a sad! Sad se ti okrećeš meni, i kažeš mi s osmehom

a tako tužno: »Ko od nas dvoje treba da kaže hvala? – – zar ne treba onaj koji daje da
kaže hvala onome koji je primio, zato što je primio? Zar nije davanje potreba za

davanjem? Zar nije primanje – primanje iz sažaljenja?« – O dušo moja, ja razumem tužni

osmeh tvoj: prebogatstvo tvoje pruža sad ruke pune čežnje! Obilje tvoje baca poglede
preko burnih mora tražeći i iščekujući; čežnja preobilja ogleda se u osmehu nebesnih

očiju tvojih! I odista, o dušo moja! Ko bi mogao da vidi osmeh tvoj a da se ne topi u
suzama? I sami anđeli tope se u suzama od predobrote osmeha tvog. Dobrota i predobrota

tvoja neće da tuguju i da plaču: pa ipak, dušo moja, čezne osmeh tvoj za suzama, i
uzdrhtala usta tvoja za jecanjem. »Zar nije svako plakanje tugovanje? A svako tugovanje

optuživanje?« Tako govoriš ti sama u sebi, i stoga se ti, o dušo moja, radije osmehuješ

nego što bi izlila jad svoj; – u groznim suzama izlila jad svoj nad obiljem svojim nad
svom žudi čokota za vinogradarem i za nožem njegovim! Ali, ako nećeš da plačeš, i da

isplačeš purpurnu žalost svoju, onda ćeš morati da pevaš, o dušo moja! – Pogle, ja se
smešim i sâm dok ti ovo govorim: – da pevaš, pevom gromoglasnim, dok ne zamuknu

sva mora, da bi slušala čežnju tvoju, – – dok se na tihim rastuženim od čežnje morima ne
pojavi čun, zlatno čudo, oko čijeg zlata skakuću sve dobre zle čudnovate tvarke: – – i

mnoge velike i male ptice, i zverinje, i sve što ima čudnovate noge, da može trčati po

ljubičastim stazama, – – ka zlatnome čudu, svojevoljnom čunu, i ka gospodaru njegovu, a
to je vinogradar, koji čeka sa nožem od dijamanata u ruci, – – tvoj veliki spasilac, o dušo

moja, bezimeni – kome će tek pesme budućnosti ime nadenuti! I odista, već odiše dah

tvoj pesmama budućnosti, – – već si usplamtela i sanjaš, već piješ žedno iz svih bunara
utehe punih dubokih odjeka, već počiva tuga tvoja u blaženstvu pesama budućnosti! O

dušo moja, evo sam ti sve dao, i poslednje što sam još imao, i dajući ti isprazniše se sve